О СРП­СКОЈ ЛЕ­ПО­ТИ - Белатукадруз

Francesca Woodman

Мо­же и та­ко, док Дух стре­ми да­ље уз­бр­ди­цом, ка­ља­вим пу­тем

хра­не­ћи се се­ћа­њем као де­чак ку­пи­ном по­крај пу­та,

ви­де­ти и дру­гу, по­вољ­ни­ју стра­ну ме­да­ље,

ме­ха­ни­зам de­us ex ma­hi­na.

Је­дан ан­ђео по­сто­ји на се­ве­ру, наш су­срет сле­ди.

Упр­кос то­ме што ми је о ње­му је­дан од не­вер­них, оних зба­че­них

ан­ђе­ла на­при­чао ко­је­шта. Из­ме­ђу ју­га и се­ве­ра не­ко је по­ди­гао

не­ви­дљи­во брв­но, тан­ко као људ­ска влас.

Њи­ме сам по­шао, и мо­жда ћу пре­ћи пре­ко ње­га.

То­нем у све ду­бљу про­ва­ли­ју гре­ха ко­ји је исти и ко­ји ме за­др­жа­ва у

огром­ној пра­зни­ни обич­ног ви­кен­да.

Раз­го­ва­рао сам са ан­ђе­лом.

Чуо сам не­ве­ро­ват­не ства­ри.

Ни у нај­лу­ђим сно­ви­ма ни­је би­ло та­квог рас­пле­та.

Ушао сам кроз игле­не уши се­ве­ра

у свет. И тек ћу ула­зи­ти…

Ја­че од Сла­ве, Де­ло је као во­да –

она увек на­ђе се­би пут.

Раз­го­ва­рао сам са ан­ђе­лом.

И он ме је по­звао гла­сом пре­во­ди­о­ца

у ви­ше не­бе­ске сфе­ре.

Кре­нуо сам оним уским брв­ном

ба­лан­си­ра­ју­ћи као ар­ле­кин на жи­ци.

Ан­ђео ме во­ди.

Ан­ђео у чи­јој се сен­ци кри­је враг…

Белатукадруз

О СРП­СКОЈ ЛЕ­ПО­ТИ

Ле­по­та срп­ске по­е­зи­је? Ле­по­та сра­ма и по­дло­сти? Па­ган­ска ле­по­та гре­ха? О то­ме, уоп­ште – о срп­ској ле­по­ти – а по­себ­но о ле­по­ти срп­ске по­е­зи­је XX ве­ка, ко­ли­ко знам, или се ћу­ти (тј. из­бе­га­ва раз­го­вор). Или се пи­шу ко­је­шта­ри­је. Да ли ће се те ле­по­те, не­ко се­ти­ти, ма­кар у не­ко­ли­ко ре­чи, ма­кар и уз­гред, и у овом раз­го­во­ру ко­ји под­сти­че ре­дак­ци­ја Бра­ни­че­ва? Или ће се, као и у не­ким дру­гим при­ли­ка­ма, пре­ко то­га пре­ћи као пре­ко не­чег не­ва­жног? А зар ле­по­та мо­же би­ти не­ва­жна? Спо­ред­на. Да ли је код Ср­ба уоп­ште из­гра­ђен по­јам срп­ске ле­по­те?

***

Гом­бро­вич је обе­ло­да­нио тај­ни пољ­ски ро­ман, ком­про­ми­ту­ју­ћи, са Сјкен­кје­ви­чем, до­таквши про­блем «ства­ра­ња ле­по­те». «Би­ти леп, при­вла­чан, при­ма­мљив ка­ко пи­ше про­ниц­љи­ви Ви­толд – то ни­је са­мо же­ља же­не, и мо­жда, што је на­род сла­би­ји и угро­же­ни­ји, тим осе­тљи­ви­је осе­ћа по­тре­бу за ле­по­том, ко­ја је по­зив све­ту: гле­дај, не про­го­ни ме, во­ли ме! Али ле­по­та нам је по­треб­на и да би­смо се мо­гли за­љу­би­ти у се­бе и у сво­је – и да би­смо се у име те ле­по­те су­про­ста­вља­ли све­ту. На­ро­ди се сто­га обра­ћа­ју сво­јим умет­ни­ци­ма да они из­ву­ку из њих ле­по­ту, и оту­да у умет­но­сти ле­по­та фран­цу­ска, ен­гле­ска, пољ­ска или ру­ска. Да ли је ико из­ра­дио исто­ри­ју пољ­ске ле­по­те то­ком ве­ко­ва? Те­шко би се на­шла ва­жни­ја те­ма, јер тво­ја ле­по­та од­ре­ђу­је не са­мо твој укус не­го и це­ло­ку­пан твој од­нос пре­ма све­ту… « итд. Гом­бро­вич уоча­ва да је пољ­ска књи­жев­ност из XVI и XVII ве­ка «увек по­сто­ве­ћи­ва­ла ле­по­ту са чед­но­шћу». Ко­ме се то у XX ве­ку до­па­да­ло? Ко­ме се то да­нас до­па­да – то што је не­жи­вот­но и не­при­влач­но? «Јер чед­ност са­ма по се­би је не­за­ни­мљи­ва и уна­пред по­зна­та, чед­ност је ре­ша­ва­ње про­бле­ма, то јест смрт; грех је жи­вот. И чед­ност мо­же по­ста­ти жи­вот­на са­мо као пре­вла­да­ва­ње гре­ха, ко­ји је, сем то­га, још и ори­ги­на­лан, он је не­што што нас из­два­ја и од­ре­ђу­је…»

Francesca Woodman

  

  *** 

Ми ни­смо има­ли – на жа­лост – и не­ће­мо га има­ти за­ду­го – Гом­бро­ви­ча. Ни­ко код нас још увек ни­је на­пи­сао ни ма­ли есеј о ге­ни­јал­ној кри­зи срп­ске ле­по­те, ни­ти по­ку­шао да нас су­о­чи са на­шом Ру­жно­ћом, са на­шом Рас­по­ја­са­но­шћу, са на­шим Од­ла­га­њем и на­шим Ђу­бри­штем.

У срп­ској по­е­зи­ји XIX и XX ве­ка та­ко је ма­ло пра­ве ле­по­те («пра­ва ле­по­та се не по­сти­же пре­ћут­ки­ва­њем ру­жно­ће. Не­ће­те мно­го ус­пе­ти да учи­ни­те са сво­јим те­лом ако вам сти­дљи­вост не до­зво­ли да се сву­че­те до на­га. А чед­ност не по­чи­ва на скри­ва­њу гре­ха, не­го на њи­хо­вом пре­вла­да­ва­њу, пра­ва чед­ност се гре­ха не са­мо не бо­ји, не­го га тра­жи – јер је он раз­лог ње­ног по­сто­ја­ња. Умет­ност је ка­дра да из­вр­сно по­ја­ча ле­по­ту чо­ве­ка или на­ро­да, под усло­вом да јој оста­ви­мо пу­ну сло­бо­ду деј­ство­ва­ња. Али Миц­ки­је­вич, бард исто та­ко ми­ло­ср­дан као и сти­дљив, исто то­ли­ко по­бо­жан ко­ли­ко и бо­ја­жљив, ви­ше је во­лео да се не свла­чи до на­га, а ње­го­ва све­о­бу­хват­на до­бро­та бо­ја­ла се да исти­ни по­гле­да у очи. Он је био нај­ве­ће от­кро­ве­ње оне пољ­ске есте­ти­ке ко­ја не во­ли да «че­пр­ка» по пр­љав­шти­ни, ни­ти да би­ло ко­ме ства­ра не­при­јат­но­сти. Али нај­ве­ћа Миц­ки­је­ви­че­ва сла­бост по­чи­ва­ла је на том што је био на­ци­о­нал­ни пе­сник, то јест по­и­сто­ве­ћен с на­ро­дом и ко­ји је из­ра­жа­вао на­род, те сто­га не­спо­со­бан да на­род ви­ди спо­ља, као «не­што што по­сто­ји у све­ту». (…) у тим усло­ви­ма – из­вр­шио је оно за шта је био ка­дар, то јест, снаб­део нас је она­квом ле­по­том ка­ква је у да­том тре­нут­ку од­го­ва­ра­ла на­шим на­ци­о­нал­ним ин­те­ре­си­ма…»).

Под­се­ти­те се, на тре­ну­так, књи­жев­не оце­не пр­ве књи­ге Ми­ло­ша Цр­њан­ског од стра­не нај­да­ро­ви­ти­јег срп­ског есте­ти­ча­ра Бран­ка Ла­за­ре­ви­ћа. Док су не­ки Ли­ри­ку Ита­ке ди­за­ли у не­бе­са, Ла­за­ре­вић ју је убе­дљи­во при­зе­мљи­вао. Да ли је – да по­но­вим – пе­сник и ро­ма­но­пи­сац Ми­лош Цр­њан­ски, ство­рио не­ка­кву срп­ску ле­по­ту сра­ма и из­да­је, ин­це­ста, па­ган­ске ле­по­те гре­ха, и бе­сми­сла?

Francesca Woodman

б)

Сјен­кје­вич је, пре­ма ре­чи­ма Гом­бро­ви­ча, «тип По­ља­ка, на­сле­ђен од Миц­кје­ви­ча, и по­ред све­га ви­со­ке ме­ре, он је учи­нио лак­шим, при­сту­пач­ни­јим и љуп­ки­јим, чед­ност је за­па­прио гре­хом, грех за­ше­ће­рио вр­ли­ном, и ус­пео је да нам ску­ва сла­ду­њав ли­кер, не мно­го јак а ко­ји ипак опи­ја, она­кав ка­кав нај­ви­ше при­ја же­на­ма.

Грех сим­па­ти­чан, грех до­бро­ћу­дан, грех ди­ван, грех «чист» – то је спе­ци­јал­ност те ку­хи­ње. (…) По­ља­ци су већ го­ди­на­ма прак­ти­ко­ва­ли ко­ри­сто­љу­би­ву ле­по­ту, увек у име не­ких дру­гих и ви­ших раз­ло­га, па зар је чуд­но што се Миц­кје­вич, и по­ред све­га у ве­ли­кој ме­ри не­се­би­чан и јак, по­сте­пе­но пре­о­бра­зио у Сјен­кје­ви­ча, ко­ји је већ јав­на же­ља да се по сва­ку це­ну до­пад­не…)

Спо­соб­но­сти ко­је ис­по­ља­ва тај мај­стор ку­вар­ства, у на­сто­ја­њу да нам при­ре­ди супу од свих бле­ско­ва, за­пра­во су од­ли­ка про­сеч­ног чо­ве­ка ко­ји се игра вред­но­сти­ма. Дра­ма пра­ве ве­ли­чи­не је у то­ме што она не­ће ни­по­што да се по­ни­зи, што ће се до кра­ја бо­ри­ти за свој ни­во, јер не уме, не мо­же да се од­рек­не се­бе – и за­то је аутен­тич­на ве­ли­чи­на ства­ра­лач­ка, увек, што зна­чи да дру­ге пре­о­бра­жа­ва по вла­сти­тој мо­дли. Сјен­кје­вич се, ме­ђу­тим, са ужи­ва­њем сав ста­вља на услу­гу про­сеч­ној ма­шти, и од­ри­чу­ћи се ду­ха, не од­ри­че се ипак да­ра, и на тај на­чин до­ла­зи до ар­хи­чул­не умет­но­сти, за­сно­ва­не на за­до­во­ље­њу не­и­жи­вље­них скло­но­сти ма­се, по­ста­је до­ста­вљач при­јат­них сно­ва… до те ме­ре да оду­ше­вље­на про­сеч­ност кли­че: ка­кав ге­ни­је! (…) Нео­би­чан ге­ни­је, али ма­ло по­сра­мљу­ју­ћи, ге­ни­је од оних по­ма­ло стид­них сно­ва ко­ји­ма се пре­да­је­мо пре но што ће­мо за­спа­ти, ге­ни­је ко­јим је бо­ље не хва­ли­ти се пред ино­стран­ством. (…)

Јер то је ге­ни­је «ла­ке ле­по­те». Са стра­вич­ном успе­шно­шћу он чи­ни плит­ким све че­га се до­так­не, до­ла­зи ту до сво­је­вр­сног по­ми­ре­ња жи­во­та са ду­хом, све ан­ти­но­ми­је ко­ји­ма се кр­ва­ви озбиљ­на књи­жев­ност, би­ва­ју убла­же­не, и у ре­зул­та­ту до­би­ја­мо ро­ма­не ко­је ши­па­ри­це мо­гу да чи­та­ју без цр­ве­ни­ла на ли­цу. Па за­што та не­из­мер­ност тор­ту­ра и стра­хо­та ко­ји­ма су ис­пу­ње­ни Три­ло­ги­ја и Quo va­dis не бу­де про­тест у осе­тљи­вим де­ви­ца­ма, ко­је се оне­све­шћу­ју кад чи­та­ју До­сто­јев­ског? За­то што је по­зна­то да су сјен­кје­ви­чев­ска му­че­ња опи­са­на «ра­ди при­јат­но­сти», ту чак и фи­зич­ки бол по­ста­је бом­бо­на… (…) Ње­гов свет је гро­зан, мо­ћан, ди­ван, има све вр­ли­не пра­во­га све­та, са­мо што је на ње­му на­ле­пљен нат­пис «за за­ба­ву», услед че­га има још и ту вр­ли­ну да не пла­ши.

Али за­ба­ва не би би­ла, са­ма по се­би, та­ко ло­ша, јер ниг­де ни­је ре­че­но да ни­је сло­бод­но за­ба­вља­а­ти се, ко­ке­то­ва­ти, са­ња­ри­ти… ка­да та игра­ри­ја вред­но­сти­ма не би до­би­ја­ла при­ви­де кул­та вред­но­сти. Ни­ко не бра­ни про­да­ва­ње мач­ке, са­мо што не тре­ба ипак про­да­ва­ти мач­ку у џа­ку. Кад би­смо упи­та­ли Сјен­кје­ви­ча: – За­што улеп­ша­ва­те исто­ри­ју? За­што упро­шта­ва­те љу­де? За­што хра­ни­те По­ља­ке го­ми­лом на­ив­них илу­зи­ја? За­што успа­вљу­је­те са­ве­сти, гу­ши­те ми­сли и ко­чи­те на­пре­дак? – од­го­вор је го­тов, са­др­жан у по­след­њим ре­чи­ма Три­ло­ги­је: ра­ди пот­кре­пљи­ва­ња ср­да­ца…»

Гом­бро­вич Сјен­кје­ви­че­ву ли­те­ра­ту­ру од­ре­ђу­је као ома­ло­ва­жа­ва­ње ап­со­лут­них вред­но­сти у име жи­во­та, и као пред­лог «олак­ша­ног жи­во­та».

Сјен­кје­ви­че­ва «ле­по­та» «по­ста­ла је иде­ал­на пи­џа­ма за све оне ко­ји ни­су хте­ли да гле­да­ју сво­ју ру­жну на­гост. Пле­мић­ко-спа­хиј­ска сфе­ра, ко­ја је жи­ве­ла на сво­јим има­њи­ма упра­во тим олак­ша­ним жи­во­том, и ко­ја је, у пре­те­жној ве­ћи­ни, за­пра­во гро­зна бан­да гну­сних дри­па­ца, на­шла је нај­зад свој иде­ал­ни стил, и што с тим иде, до­би­ла пу­но за­до­во­ље­ње со­бом».

Елем, из овог са­же­тог пре­гле­да пољ­ског на­ро­да с ле­по­том, на­чи­ње­ног из «пти­чи­је пер­спек­ти­ве» (Гом­бро­вич ово пи­ше да­ле­ко од род­не Пољ­ске, у Ар­ге­ни­ти­ни, ше­се­де­се­тих го­ди­на XX ве­ка!), про­из­и­шао је и не­из­бе­жан за­кљу­чак, да до тих го­ди­на ка­да Гом­бро­вич во­ди сво­је днев­ни­ке: «не­ма пра­ве, аутен­тич­не пољ­ске ле­по­те. Ни ле­по­те, ни фор­ме, ни сти­ла. Не за­ва­ра­вај­мо се ни на тре­ну­так да су књи­жев­ност и умет­ност ко­ји­ма да­нас рас­по­ла­же­мо истин­ски стил. Јер стил, фор­ма, ле­по­та мо­гу би­ти са­мо де­ло ду­хов­но сло­бод­них љу­ди, ко­ји те­же то­ме ци­љу са свом без­об­зир­но­шћу, љу­ди до­вољ­но сме­лих и до­вољ­но стра­сних у том тра­же­њу, да би пре­зре­ли и све спо­ред­не об­зи­ре и да би нас об­на­жи­ли она­ко ка­ко још ни­кад ни­смо би­ли об­на­же­ни…»

            ***

«Су­жа­ва­ње је­зи­ка пра­ти су­жа­ва­ње сти­ла, ко­је је до­ве­ло до­тле да да­нас пе­сме ни­су ни­шта дру­го до де­се­так одо­бре­них «до­жи­вља­ја» да­тим у на­ме­тљи­вим ком­би­на­ци­ја­ма оскуд­ног је­зи­ка. Пост­е­пе­но, ка­ко је Су­жа­ва­ње по­ста­ја­ло све Уже, ни­чим об­у­зда­ва­на Ле­по­та по­ста­ја­ла је све Леп­ша, Ду­би­на све Ду­бља, Пле­ме­ни­тост све Пле­ме­ни­ти­ја, Чи­сто­та све Чи­сти­ја. Док се, с јед­не стра­не, пе­сма ли­ше­на коч­ни­це раз­ра­сла до гра­ни­це ги­гант­ске по­е­ме (на­лик на оне пра­шу­ме, истин­ски по­зна­те са­мо не­ко­ли­ци­ни екс­пло­а­та­то­ра), с дру­ге стра­не, по­че­ла је да се кон­де­зу­је до већ синт­е­тич­ких и хо­ме­о­пат­ских раз­ме­ра. Већ је по­че­ло пре­пу­шта­ње не­ким про­на­ла­сци­ма и екс­пе­ри­мен­ти­ма, уз гри­ма­се стра­шног по­све­ће­ња у тај­ну – и ту до­сад­ну ор­ги­ју, по­на­вљам, ни­шта ни­је у ста­њу да об­у­зда. Јер ту ви­ше ни­је реч о ства­ра­њу чо­ве­ка за чо­ве­ка, већ са­мо о об­ре­ду ко­ји се оба­вља пред ол­та­ром…»

«Бу­ди­те ипак спо­кој­ни: ни­шта се ни­кад не­ће про­ме­ни­ти код пе­сни­ка. И не пре­пу­штај­те се илу­зи­ја­ма да ће пред ли­цем оних скуп­них си­ла ко­је нам ис­кри­вљу­ју на­ша ин­ди­ви­ду­ал­на осе­ћа­ња они по­ка­за­ти би­ло ка­кву во­љу за от­пор – ма и са­мо ра­ди то­га да умет­ност не би би­ла фик­ци­ја и об­ред, не­го пра­во оп­ште­ње чо­ве­ка с чо­ве­ком. Не, ти ка­лу­ђе­ри ви­ше во­ле да се кла­ња­ју! Ка­лу­ђе­ри! То не зна­чи да сам про­тив­ник Го­спо­да Бо­га или ра­зних ње­го­вих ре­до­ва. Али чак и ре­ли­ги­ја уми­ре у тре­нут­ку кад се пре­тва­ра у обред. Пре­ви­ше ла­ко, за­и­ста, пре­но­си­мо на те ол­та­ре аутен­тич­ност и ва­жност на­шег по­сто­ја­ња.» (Из­вод из днев­ни­ка В. Гом­бро­ви­ча)

Francesca Woodman

 ***

 Због то­га сам, тре­ба ли да до­ка­зу­јем, скри­вен као пе­пе­љу­га од тзв. офи­ци­јел­не срп­ске штам­пе и кри­ти­ке, та­во­рио на пе­ри­фе­ри­ји дру­штва, срп­ске књи­жев­но­сти и кул­ту­ре – јер срп­ско дру­штво и кул­ту­ра, офи­ци­јел­на кри­ти­ка и на­ме­та­на књи­жев­ност ни­су би­ле спрем­не да се су­о­че са исти­ном о се­би*. Да ли су да­нас до­зре­ле при­ли­ке за не­из­бе­жна су­о­ча­ва­ња?

Срп­ску по­е­зи­ју XX ве­ка, елем, ви­део сам сво­јим очи­ма. Ко­ли­ко се и ко од нај­и­стак­ну­ти­јих срп­ских пе­сни­ка дру­ге поло­ви­не XX ве­ка од­ви­као од свих га­до­сти ко­је им је на­мет­нуо На­мет­ни век (ко­му­ни­сти) – од тзв. ре­во­лу­ци­о­нар­них и то­бож мо­дер­них кри­те­ри­ју­ма, од кла­сних ме­ри­ла, од без­бо­жни­штва, од „ди­ја­лек­тич­ког ма­те­ри­ја­ли­зма“, од по­гре­шних по­гле­да на отаџ­би­ну, по­ро­ди­цу, кул­ту­ру, на­у­ку и сво­ји­ну? Иако је све те га­до­сти тре­ба­ло од­ба­ци­ти као мр­тве и ни­штав­не, про­чи­сти их из ду­ше и по­гле­да на свет, то се ни­је до­го­ди­ло. Сви ти нај­и­стак­ну­ти­ји ак­те­ри, тзв. нај­ве­ћи и нај­и­стак­ну­ти­ји срп­ски пе­сни­ци, да не го­во­рим о свим њи­хо­вим при­ши­пе­тља­ма! Сви су усит­ња­ва­ли те­ме и са­др­жа­је са­вре­ме­не по­е­зи­је; и њи­хо­вом пра­зном ра­су­ђи­ва­њу, раз­у­зда­ној уобра­зи­љи и хлад­ној во­љи вели­ки пред­ме­ти ни­кад се ни­су да­ва­ли. Нај­ви­ше по­хва­ле до­би­ли су они ко­ји су се по­кло­ни­ли ђаво­лу, и не са­мо по­кло­ни­ли већ га по­љу­би­ли (не­ка ми опро­сти чи­та­лац) у – зад­њи­цу! Мно­ги су се у дру­гој по­ло­ви­ни XX ве­ка пре­да­ли – не ства­ра­њу по­е­зи­је, већ сти­хо­твор­ству (та­лен­то­вани су им­про­ви­зо­ва­ли по узо­ру на стра­не пе­сни­ке или на не­ке до­ма­ће с по­чет­ка и сре­ди­не ве­ка, а не­та­лен­то­ва­ни су пи­са­ли на си­лу); пре­да­ва­ли су по­е­зи­ју на­си­љу и по­ру­зи. Ко­ли­ко је то би­ло по­е­зи­ја, ко­ли­ко сло­во­сла­гар­ство, вр­ло че­сто – отво­ре­на ла­бо­ра­то­ри­ја књи­шких екс­пе­ри­ме­на­та, о то­ме се ћу­ти. Многи то­бож ве­ли­ки срп­ски пе­сни­ци дру­ге по­ло­ви­не XX ве­ка и њи­хо­ви след­бе­ни­ци, ис­по­чет­ка су би­ли пот­ку­пље­ни и из­и­грани, и тзв. срп­ска мо­дер­на по­е­зи­ја, ко­ја у пра­вом сми­слу ве­роват­но и ни­је ни за­по­че­ла, кроз дру­гу по­ло­ви­ну XX ве­ка се за­мара­ла, из­ро­ђи­ва­ла, га­си­ла и не­ста­ја­ла. При том су, ње­ни ак­те­ри до­би­ја­ли по­ча­сти, са­бра­на и иза­бра­на де­ла, по­ста­ја­ли чла­но­ви СА­НУ.  Пе­сни­ци дру­ге по­ло­ви­не XX ве­ка, на жа­лост, ни­су из гу­би­ли при­ступ к Бо­жан­стве­но­ме; они су га се од­ре­кли; ба­ве­ћи се са­мо чо­ве­чи­јим до­ме­ном; ода­тле је ве­ћи­на по­че­ла и мно­ги су се при­кло­ни­ли чул­ном еро­ти­зму. Утр­ли су пут по­е­тич­ком ћор со­ка­ку. Ни­ко од кри­ти­ча­ра ни­је се на­шао да им то ка­же јав­но, и мно­ги су и умр­ли са нај­бли­ста­ви­јим за­блу­да­ма!  Ант. «Не­се­би­чан му­зеј», 8. изд. стр. 175–176

Francesca Woodman

            ***

 

У са­свим не­по­зна­тим нео­бја­вље­ним днев­ни­ци­ма на­ла­зим то­ли­ко то­га… Ле­по­те има сво­је тај­не. Ле­по­те има и у окле­ва­њу, ћу­та­њу, стр­пље­њу. Мно­ге је ле­пих из­вор­них вла­шких ме­ло­ди­ја, и има не­ко­ли­ко ко­је су као ду­бо­ки ви­ро­ви Пе­ка ис­под ја­зо­ва ко­ји да­ве… Је­дан од пе­сни­ка, ко­ји се на­дао да ће ући и у Се­бич­ни му­зеј, по­на­шао се бес­по­моћ­но пред ан­то­ло­ги­ча­рем. Као пи­сац пред кри­ти­ча­рем. Што је глу­по и не­при­род­но. Пе­сник тре­ба да се су­про­ста­ви сва­ком при­ват­ном ми­шље­њу из­ре­че­ном о ње­го­вом де­лу фор­ми пре­су­де. По­сто­ји и ле­по­та от­по­ра, ко­ја у срп­ској књи­жев­но­сти има сво­ју скром­ну тра­ди­ци­ју. По­сто­ји и ле­по­та ве­ње­ња ра­сад­нич­ких про­из­во­да, пе­снич­ких ра­сад­ни­ка не­го­ва­них у кри­лу са­мо­у­прав­ног со­ци­ја­ли­зма. Ве­ли­ки ко­му­ни­стич­ки из­да­ва­чи су у дру­гој по­ло­ви­ни XX ве­ка дру­ги раз­лог ду­хов­не па­ра­ли­зе. Пр­ви је – си­ла не­зре­ле и про­ла­зне иде­о­ло­ги­је за­сно­ва­не на му­ци за­то што је не при­зна­је­мо и пру­жа­мо јој от­пор.

По­сто­је пи­сци от­по­ра у срп­ској књи­жев­но­сти, као и у ру­ској, пољ­ској. Мно­ги ме­ђу њи­ма су већ мр­тви. Пе­сни­ци. Мр­тви ће вас­кр­сну­ти, на­рав­но. Из­рав­на­ња су си­ла ви­шег све­та ко­ји не до­пу­шта да бу­де ухва­ћен у сво­ме пра­вом сми­слу, и за­то је не­по­бе­див. Пи­сци от­по­ра су од­у­век би­ли по­тај­но за­љу­бље­ни у да­му стро­гих оби­ча­ја зва­ну Књи­жев­ност («Од­ли­ка књи­жев­но­сти је­сте оштри­на. Чак и она књи­жев­ност ко­ја се до­бро­ду­шно сме­ши чи­та­о­цу, ре­зул­тат је оштрог, твр­дог раз­во­ја ње­ног ства­ра­о­ца. И књи­жев­ност мо­ра те­жи­ти за­о­штре­њу ду­хов­ног жи­во­та, а не та­квој скри­ве­ној тр­пе­љи­во­сти».)

Изабрани цитати преузети из есеја

О СРП­СКОЈ ЛЕ­ПО­ТИ  Белатукадруза (алијас Мирослав Лукић)

објављеног у часопису за књижевност и културу БРАНИЧЕВО бр 1-4 / 2012.
Велика захвалност аутору на несебичној дарежљивости 
и дозволи за коришћење дигиталног материјала за објављивање