Analiza religioznih i pseudoreligioznih motivacija
Armin Risi (1997.)
Armin Risi (1997.)
 |
Jaroslaw Kubicki |
Danas je „religija“ jedno od najefikasnijih sredstava moći, kojim raspolažu sile koje vladaju svetom. U određenim delovima sveta masama i narodima se manipuliše putem religije, upravo kao što se to u drugima čini ateizmom i potrošačkom kulturom. Najstarija proročanstva, koja nalazimo u vezi sa tim, staroindijski („vedski“) spisi, su predvidela svrstavanje čovečanstva u ta dva ekstrema. Ali iz tih tekstova proizilazi i da će bolno, mračno doba (Kali-Juga) preći u „zlatno doba“ i takođe je opisana univerzalna religija, koja će tada procvetati.
U narednom tekstu će biti predstavljene osnove te predskazane nove svesti, što takođe omogućava da se bolje razumeju određeni faktori moći današnjice. Čak i ako čitaoci i čitateljke nisu saglasni sa svim iznetim idejama, vredi sagledati ovu temu iz te perspektive.
U narednom tekstu će biti predstavljene osnove te predskazane nove svesti, što takođe omogućava da se bolje razumeju određeni faktori moći današnjice. Čak i ako čitaoci i čitateljke nisu saglasni sa svim iznetim idejama, vredi sagledati ovu temu iz te perspektive.
DA LI JE SVE RELATIVNO?
Jedno od najpopularnijih verovanja modernog čoveka glasi: „Sve je relativno.“ Ono što je tačno za tebe, ne mora biti tačno i za druge. I ono što je loše za tebe, ne mora biti loše za sve.
Ova omiljena filozofija je ipak povezana sa dva problema – sa jednom zamkom i sa jednom logičkom pogreškom!
Ako je sve relativno, ne postoji nikakvo važeće merilo; zbog toga se ta situacija može lako iskoristiti – od strane koga, to je jasno: moćnih i bogatih koji deluju iz pozadine i koji time postaju još bogatiji i moćniji. Naravno, uvek ima obavezujućih zakona, ali koliko ljudi ih se pridržava? Moćnici – oni koji su doneli te zakone – ne osećaju da ih oni obavezuju na bilo šta.
Ukoliko je sve relativno, onda suptilno vlada pravo jačeg. Javno mnenje može smatrati da je npr. zagađenje mora, vršenje atomskih testova i krčenje tropskih šuma loše, ali ako nekolicina ljudi – koji su jači od većine – smatra da je to dobro, razaranje čovekove okoline će se odvijati uprkos protesta većine.
Mogli bi se navesti i drugi primeri: insceniranje ratova, isporuka oružja, proizvodnja droga, propaganda hemijskih sredstava, izrabljivanje trećeg sveta, predstavljanje radioaktivnosti i genetske manipulacije bezopasnom, trgovina ljudima, mučenje životinja ... lista je zastrašujuće duga. Uvek je reč o interesima malog broja ljudi; zbog toga su ti sakriveni koristoljupci veoma zadovoljni, ako čitav svet misli da je sve relativno. Jer tada oni mogu da odlučuju šta je dobro, a šta loše odnosno šta će se događati, a šta se neće događati.
Ljudi su toliko duboko skliznuli u relativno, da ne mogu da vide ništa drugo. Ko se danas pita da li postoji još nešto pored relativnog? Većina ljudi čak ima urođenu ili stečenu odbojnost prema tom „drugom“, što stoji iza ili iznad relativnog: apsolutnom.
Relativno je uvek povezano sa apsolutnim (kao senka sa svetlošću). Ljudi se ipak radije jednostrano ograničavaju na relativno i potiskuju pitanje o apsolutnom. „Jer sve je relativno.“ I upravo tu leži nagoveštena logička pogreška: iskaz „sve je relativno“ (=ne postoji ništa apsolutno) je takođe apsolutni iskaz!
Reč apsolutno danas ima loš prizvuk, jer podseća na apsolutističke zahteve različitih religija. Zbog toga na ovom mestu treba jasno reći: ako se iskaz „sve je relativno“ dovede u pitanje, to ne treba da otvori vrata novim apsolutističkim zahtevima. Naprotiv, kada ljudi razumeju šta je pravo značenje apsolutnog, svi apsolutistički zahtevi se ruše.
ATEIZAM I FANATIZAM
Među ljudima se ugnezdio jedan fantom i doneo veliko zlo: fantom religioznih apsolutističkih zahteva. Kako će se videti, do takvog razvitka nije došlo slučajno.
Dogmatizam i fanatizam su najmoćnija sredstva da se religije iznutra potkopaju. Iz toga proizilazi dvostruko zlo: sa jedne strane se uništava svetost religije, to jest, falsifikuje se Božije otkrovenje, a zatim se religija, kada je jednom falsifikovana, koristi kao despotsko sredstvo moći – jer je odjednom moguće, u ime „Boga“ stvarati slike neprijatelja, podsticati slepe strasti i blagosiljati brutalnost.
To može zvučati previše zaoštreno, ali nije preterano. Diskriminacija, inkvizicija, krstaški pohodi, „sveti“ ratovi, elitna stremljenja, apsolutizam, diktatura – kao što istorija pokazuje i još će pokazivati, u ime „Boga“ se mnogo toga neverovatnog i nezamislivog može inscenirati.
Naizgled kontradiktorne tvrdnje, „sve je relativno“ i „mi smo jedini“ imaju, dakle, upadljivu sličnost: obe su apsolutistički zahtevi! Obe vode do falsifikovanja istine i do zavođenja masa, čime one postaju „imune“ na ono više tj. lake za manipulisanje.
Dogmatizam i fanatizam su najmoćnija sredstva da se religije iznutra potkopaju. Iz toga proizilazi dvostruko zlo: sa jedne strane se uništava svetost religije, to jest, falsifikuje se Božije otkrovenje, a zatim se religija, kada je jednom falsifikovana, koristi kao despotsko sredstvo moći – jer je odjednom moguće, u ime „Boga“ stvarati slike neprijatelja, podsticati slepe strasti i blagosiljati brutalnost.
To može zvučati previše zaoštreno, ali nije preterano. Diskriminacija, inkvizicija, krstaški pohodi, „sveti“ ratovi, elitna stremljenja, apsolutizam, diktatura – kao što istorija pokazuje i još će pokazivati, u ime „Boga“ se mnogo toga neverovatnog i nezamislivog može inscenirati.
Naizgled kontradiktorne tvrdnje, „sve je relativno“ i „mi smo jedini“ imaju, dakle, upadljivu sličnost: obe su apsolutistički zahtevi! Obe vode do falsifikovanja istine i do zavođenja masa, čime one postaju „imune“ na ono više tj. lake za manipulisanje.
APSOLUTNO I APSOLUTISTIČKO
Vedska definicija „apsolutne istine“ može da razotkrije ta stremljenja već u začetku, jer pravi jasnu razliku između apsolutnog i apsolutističkog.
Apsolutno znači „ono, što uključuje sve relativno“. Apsolutističko znači: „ono, što želi da postoji kao jedino i zbog toga isključuje sve ostalo.“
Apsolutno je sveobuhvatno, sve-ujedinjujuće. Apsolutističko je sve-pokoravajuće, to je ono što deli ljude i religije. Apsolutno je božansko. Apsolutističko je suprotnost božanskog.
Drugim rečima: ateizam (relativizacija apsolutnog) i pseudo-religija (dogmatizam, fanatizam) nisu ništa drugo do dve strane istog novčića, dva trika istih apsolutističkih sila.
Apsolutističko i apsolutno – ta dva koncepta mogu izgledati veoma slično, ipak, u stvarnosti se suštinski razlikuju.
Samo istinski apsolutno, sveobuhvatno, objedinjuje u sebi sve relativno, jer predstavlja harmonično jedinstvo iza raznolikosti. To je vedski glavni kriterijum za razlikovanje apsolutne religije od apsolutističke lažne religije. Da li religija podržava harmonično jedinstvo ili produbljuje suprotnosti? (apsolutističko, upravo zato što nije apsolutno, ne može u sebi ujediniti sve relativno i može se predstavljati kao apsolutno samo unižavanjem „drugog“ – što konačno uvek mora propasti.).
Apsolutno znači „ono, što uključuje sve relativno“. Apsolutističko znači: „ono, što želi da postoji kao jedino i zbog toga isključuje sve ostalo.“
Apsolutno je sveobuhvatno, sve-ujedinjujuće. Apsolutističko je sve-pokoravajuće, to je ono što deli ljude i religije. Apsolutno je božansko. Apsolutističko je suprotnost božanskog.
Drugim rečima: ateizam (relativizacija apsolutnog) i pseudo-religija (dogmatizam, fanatizam) nisu ništa drugo do dve strane istog novčića, dva trika istih apsolutističkih sila.
Apsolutističko i apsolutno – ta dva koncepta mogu izgledati veoma slično, ipak, u stvarnosti se suštinski razlikuju.
Samo istinski apsolutno, sveobuhvatno, objedinjuje u sebi sve relativno, jer predstavlja harmonično jedinstvo iza raznolikosti. To je vedski glavni kriterijum za razlikovanje apsolutne religije od apsolutističke lažne religije. Da li religija podržava harmonično jedinstvo ili produbljuje suprotnosti? (apsolutističko, upravo zato što nije apsolutno, ne može u sebi ujediniti sve relativno i može se predstavljati kao apsolutno samo unižavanjem „drugog“ – što konačno uvek mora propasti.).
JOGA I RE-LIGIO – SA ONE STRANE ATEIZMA I FANATIZMA
Svaka relativna situacija u materijalnom svetu dobija božanski smisao i postaje relativna istina, kada se sagleda u odnosu prema apsolutnom, prema Bogu. Taj odnos uvek postoji, jer je relativno uvek povezano sa apsolutnim (tj. zavisno od apsolutnog. ).
Može se čak ići dalje i reći: tek u odnosu prema apsolutnom relativno dobija svoj smisao.
Večni odnos između relativnog i apsolutnog na sanskritu se opisuje jednom poznatom rečju: Joga. Doslovno, joga znači „povezanost“. Taj često pogrešno shvaćeni i pogrešno korišćeni pojam na sanskritu se odnosi na vezu između relativnog i apsolutnog, između Individue i Boga. Na latinskom za to postoji jedna takođe poznata reč sa istim značenjem: re-ligio (od religare, „ponovo se povezati sa Bogom“). Religija i joga imaju isto prvobitno značenje!
Veza sa Bogom nije ništa kruto niti dogmatski, već nešto vrhunski individualno, jer svaka individua ima jedinstveni, lični odnos prema Bogu (iako većina u relativnom svetu toga nije svesna.).
Univerzalna religija novog doba neće, dakle, biti kruti, apsolutistički religijski sistem, već harmonični suživot između ljudi, koji pomažu i podržavaju uzajamno poštovanje i ljubav. Zbog toga vedsko otkrovenje različitim individuama nudi različite oblike re-ligije i joge i svaki od tih oblika ima svoje opravdanje i svoju vrednost. Nevolja nastaje samo onda, kada neko oblik, koji zastupa, odjednom želi da vidi kao jedinu istinu.
 |
| Jaroslaw Kubicki |
BUĐENJE IZ ILUZIJE
Zloupotreba religije je dovela do toga, da mnogi ljudi ili odbace Boga (tj. postanu ateisti) ili koriste Boga za svoje apsolutističke ciljeve (tj. postanu fanatični).
Na taj način se istinsko biće Boga iskrivljuje zemaljskim i vanzemaljskim interesima i ljudi gube svoju vezu (religio/joga) sa Bogom. Ljudi delimično nesvesno sopstvenom voljom treba da služe ne-božanskim ciljevima. Kojim silama služimo svojim zanimanjem, svojim plaćanjima, svojom potrošnjom, svojim slobodnim vremenom itd.?
Tipična odlika Kali-Juge, posebno religija u Kali-Jugi, je da se istinsko biće Boga, koji je apsolutan, zaklanja apsolutističkim shvatanjima.
Setimo se prvobitnog značenja apsolutnog: izvedeno od latinske reči absolutus, „nevezan; oslobođen“ (Particip perfekta glagola absolvere). Bog kao sveobuhvatna, „apsolutna“ realnost ujedinjuje sve relativno, a da sam ne bude vezan uz relativno. Tako glasi i vedska definicija Boga: „Znaj, ja sam prauzrok i završetak svega materijalnog i duhovnog na ovome svetu. Nema istine iznad mene. Sve počiva na meni kao biseri na ogrlici“ (Bhagavad-Gita 7.6-7).
Drugim rečima: sveobuhvatno (Apsolutno) je izvor relativnog i obuhvata u sebi čiste, praiskonske oblike svih aspekata, koje nalazimo u relativnom svetu: ljubav, bezuslovnost i individualnost („nedeljivost“) večnih duša – svojstva, koja se u relativnom, materijalnom svetu reflektuju kao pohlepa, zavist i ego.
U tom svetlu postaje shvatljivo zašto u Božijoj kreaciji postoji „zlo“; ono je deo materijalnog dualiteta i postoji samo u materijalnom svetu.
U dualnost materijalnog sveta spadaju i uticaji lošeg i nasilnog u skladu sa zakonima karme. Ti uticaju odgovaraju Božanskim zakonima, ali ne Božijoj volji. Bog želi da se živa bića probude iz iluzije i posle napuštanja smrtnog tela (t.j. posle smrti) vrate u duhovni svet. Jedinstvo, dakle, ne znači jednost (nestanak individualnosti), već jedinstvo sa Božijom voljom. „Neka bude volja tvoja!“.
Na taj način se istinsko biće Boga iskrivljuje zemaljskim i vanzemaljskim interesima i ljudi gube svoju vezu (religio/joga) sa Bogom. Ljudi delimično nesvesno sopstvenom voljom treba da služe ne-božanskim ciljevima. Kojim silama služimo svojim zanimanjem, svojim plaćanjima, svojom potrošnjom, svojim slobodnim vremenom itd.?
Tipična odlika Kali-Juge, posebno religija u Kali-Jugi, je da se istinsko biće Boga, koji je apsolutan, zaklanja apsolutističkim shvatanjima.
Setimo se prvobitnog značenja apsolutnog: izvedeno od latinske reči absolutus, „nevezan; oslobođen“ (Particip perfekta glagola absolvere). Bog kao sveobuhvatna, „apsolutna“ realnost ujedinjuje sve relativno, a da sam ne bude vezan uz relativno. Tako glasi i vedska definicija Boga: „Znaj, ja sam prauzrok i završetak svega materijalnog i duhovnog na ovome svetu. Nema istine iznad mene. Sve počiva na meni kao biseri na ogrlici“ (Bhagavad-Gita 7.6-7).
Drugim rečima: sveobuhvatno (Apsolutno) je izvor relativnog i obuhvata u sebi čiste, praiskonske oblike svih aspekata, koje nalazimo u relativnom svetu: ljubav, bezuslovnost i individualnost („nedeljivost“) večnih duša – svojstva, koja se u relativnom, materijalnom svetu reflektuju kao pohlepa, zavist i ego.
U tom svetlu postaje shvatljivo zašto u Božijoj kreaciji postoji „zlo“; ono je deo materijalnog dualiteta i postoji samo u materijalnom svetu.
U dualnost materijalnog sveta spadaju i uticaji lošeg i nasilnog u skladu sa zakonima karme. Ti uticaju odgovaraju Božanskim zakonima, ali ne Božijoj volji. Bog želi da se živa bića probude iz iluzije i posle napuštanja smrtnog tela (t.j. posle smrti) vrate u duhovni svet. Jedinstvo, dakle, ne znači jednost (nestanak individualnosti), već jedinstvo sa Božijom voljom. „Neka bude volja tvoja!“.
MATERIJALNI SVET - DOBROVOLJNI ZATVOR
Materijalni svet je kao senka duhovnog sveta i svako živo biće ima slobodu da izabere, gde želi da boravi. Dok god živimo u materijalnom svetu, stičemo iskustva o ekstremima dualnosti (radost i patnja, dobro i loše itd.) dok ne spoznamo da kao večna duša nismo deo prolaznosti.
Materijalni svet je takođe Božija kreacija, jer postojanje te kreacije dopušta svim živim bićima da primene svoju slobodnu volju i da izaberu gde žele da žive: u duhovnom svetu, u harmoniji punoj ljubavi sa celinom ili u materijalnom svetu, gde je moguće videti svoj ego u centru. Ta ego-centričnost znači da duše dobrovoljno izlaze iz jedinstva ljubavi sa Bogom, što za sobom povlači život u dualnosti. Za te duše Bog (na sanskritu: Višnu) stvara materijalni svet, jer to je mesto, gde je moguća iluzija ego-centričnosti.
Bog u sebi ujedinjuje materijalno i duhovno, ali materijalno se kategorički razlikuje od duhovnog. Pojmovi „materijalno“ i „duhovno“ opisuju dve večne energije, koje potiču od istog prauzroka, ali imaju različite funkcije. Sve individue imaju slobodu da izaberu materijalni ili duhovni život. Duhovni život znači da je čovek svesno povezan sa Bogom (joga). U materijalnom životu čovek je „oslobođen“ od Boga, to jest, čovek može razviti iluziju da je nezavistan od Boga.
Ali: Bog je svuda prisutan, morao bi svuda i uvek da bude vidljiv. Kako je onda moguće, ne videti sveprisutno? Tako što želimo da ga ne vidimo. Kada više ne želimo da vidimo Boga, Bog nam ispunjava tu želju – u materijalnom svetu. Jer samo tamo je na osnovu ego-principa ta iluzija moguća.
I tako se dobrovoljno nalazimo u jednom svetu, u kome žive bića, koja su manje ili više zaboravila Boga i sve drugo smatraju važnijim.
Materijalni svet je takođe Božija kreacija, jer postojanje te kreacije dopušta svim živim bićima da primene svoju slobodnu volju i da izaberu gde žele da žive: u duhovnom svetu, u harmoniji punoj ljubavi sa celinom ili u materijalnom svetu, gde je moguće videti svoj ego u centru. Ta ego-centričnost znači da duše dobrovoljno izlaze iz jedinstva ljubavi sa Bogom, što za sobom povlači život u dualnosti. Za te duše Bog (na sanskritu: Višnu) stvara materijalni svet, jer to je mesto, gde je moguća iluzija ego-centričnosti.
Bog u sebi ujedinjuje materijalno i duhovno, ali materijalno se kategorički razlikuje od duhovnog. Pojmovi „materijalno“ i „duhovno“ opisuju dve večne energije, koje potiču od istog prauzroka, ali imaju različite funkcije. Sve individue imaju slobodu da izaberu materijalni ili duhovni život. Duhovni život znači da je čovek svesno povezan sa Bogom (joga). U materijalnom životu čovek je „oslobođen“ od Boga, to jest, čovek može razviti iluziju da je nezavistan od Boga.
Ali: Bog je svuda prisutan, morao bi svuda i uvek da bude vidljiv. Kako je onda moguće, ne videti sveprisutno? Tako što želimo da ga ne vidimo. Kada više ne želimo da vidimo Boga, Bog nam ispunjava tu želju – u materijalnom svetu. Jer samo tamo je na osnovu ego-principa ta iluzija moguća.
I tako se dobrovoljno nalazimo u jednom svetu, u kome žive bića, koja su manje ili više zaboravila Boga i sve drugo smatraju važnijim.
LJUBAV – DOŽIVLJAJ SVEOBUHVATNOG JEDINSTVA
Ako sledimo isti tok misli, odjednom postaje jasno, kako se možemo osloboditi iluzije: time, što ćemo prevladati uticaj ego-principa – a to tako što više ne vidimo sebe u centru, već Boga, koji svakako već jeste u centru – i time, što se ponovo svesno uključimo u duhovnu realnost. To je dobrovoljni akt ljubavi. Čovek Bogu „mora“ dobrovoljno da se priključi. U tome se sastoji slobodna volja živih bića. Bog nikoga ne prisiljava da se odrekne neznanja, jer to neznanje samo dobrovoljno može da se napusti. Bog ne iznuđuje tu dobrovoljnost, jer je dobrovoljnost znak ljubavi, a ljubav je jedini „vladajući“ princip u duhovnom svetu.
Priključiti se Bogu znači, dobrovoljno prihvatiti princip duhovnog sveta: voleti Boga. Ako nekoga volimo, onda služimo ljubljenoj osobi, da bismo joj pričinili radost, a ne da bismo dobili nagradu. Ta nesebična ili tačnije rečeno ne-egoistična ljubav nalazi svoje savršenstvo u odnosu prema Bogu. U toj večnoj vezi čovek služi i pričinjava radost, a da ne misli na sopstvenu radost, jer obradovati Boga je najviša radost. Realnost te ljubavi se spoznaje kada se čovek oslobodi neznanja i lažnog ega.
Neke duše dobrovoljno biraju materijalni svet (da ne bi „morale“ da služe Boga), a druge dobrovoljno biraju duhovni svet (jer žele da služe Boga). Ta veza (yoga) sa Bogom preko ljubavi se na sanskritu naziva bhakti. Bhakti-joga je, dakle, odlučujuća (igra reči - ent-scheiden: odlučiti, ali napisano sa povlakom, na osnovu značenja delova izvedenice sugeriše značenje: ono što nas razrešava razdvojenosti): prevazilaženje odvojenosti od Boga, koju je živo biće samo odabralo.
Bhakti znači da se čovek odlučuje, da teži prirodnom, izvornom cilju (Bogu) i da povlači odgovarajuće konsekvence. Ne neka bude moja volja, ali i ne neka ne bude ničija volja, već, „Neka bude Tvoja volja!“
Na tom putu povratka poreklu postoje bezbrojni stepenici, čak i ako kod velikog broja stepenika cilj nije jasan na vidiku.
Karakteristična odlika te predskazane univerzalne religije novog doba će biti miroljubiv suživot svih tih stepenika uz međusobno dopunjavanje. To neće biti jedna licemerna filozofija „sve je relativno“, ali ni apsolutistička manipulacija masa u stilu religija Kali-juge.
Upravo danas, kada je poznato da je u mnogim religijama programiran zahtev preobraćanja, pa čak i mržnje i osvajanja svih pripadnika drugih konfesija, postaje jasno koliko je neophodno jasno razumevanje prave, „apsolutne“ religio: razumevanje zajedničkog cilja svih različitih puteva ka Bogu. Na taj način pada svaki apsolutistički zahtev i svetske religije moraju da se odreknu svoje svetovne moći. Zbog toga je upadljivo da sve one, uprkos neumoljivoj međusobnoj konkurenciji, imaju jednu zajedničku stranu: sve strahuju od „novog doba“ i žestoko propovedaju protiv njega!
Priključiti se Bogu znači, dobrovoljno prihvatiti princip duhovnog sveta: voleti Boga. Ako nekoga volimo, onda služimo ljubljenoj osobi, da bismo joj pričinili radost, a ne da bismo dobili nagradu. Ta nesebična ili tačnije rečeno ne-egoistična ljubav nalazi svoje savršenstvo u odnosu prema Bogu. U toj večnoj vezi čovek služi i pričinjava radost, a da ne misli na sopstvenu radost, jer obradovati Boga je najviša radost. Realnost te ljubavi se spoznaje kada se čovek oslobodi neznanja i lažnog ega.
Neke duše dobrovoljno biraju materijalni svet (da ne bi „morale“ da služe Boga), a druge dobrovoljno biraju duhovni svet (jer žele da služe Boga). Ta veza (yoga) sa Bogom preko ljubavi se na sanskritu naziva bhakti. Bhakti-joga je, dakle, odlučujuća (igra reči - ent-scheiden: odlučiti, ali napisano sa povlakom, na osnovu značenja delova izvedenice sugeriše značenje: ono što nas razrešava razdvojenosti): prevazilaženje odvojenosti od Boga, koju je živo biće samo odabralo.
Bhakti znači da se čovek odlučuje, da teži prirodnom, izvornom cilju (Bogu) i da povlači odgovarajuće konsekvence. Ne neka bude moja volja, ali i ne neka ne bude ničija volja, već, „Neka bude Tvoja volja!“
Na tom putu povratka poreklu postoje bezbrojni stepenici, čak i ako kod velikog broja stepenika cilj nije jasan na vidiku.
Karakteristična odlika te predskazane univerzalne religije novog doba će biti miroljubiv suživot svih tih stepenika uz međusobno dopunjavanje. To neće biti jedna licemerna filozofija „sve je relativno“, ali ni apsolutistička manipulacija masa u stilu religija Kali-juge.
Upravo danas, kada je poznato da je u mnogim religijama programiran zahtev preobraćanja, pa čak i mržnje i osvajanja svih pripadnika drugih konfesija, postaje jasno koliko je neophodno jasno razumevanje prave, „apsolutne“ religio: razumevanje zajedničkog cilja svih različitih puteva ka Bogu. Na taj način pada svaki apsolutistički zahtev i svetske religije moraju da se odreknu svoje svetovne moći. Zbog toga je upadljivo da sve one, uprkos neumoljivoj međusobnoj konkurenciji, imaju jednu zajedničku stranu: sve strahuju od „novog doba“ i žestoko propovedaju protiv njega!
Na osnovu priloženog članka postaje jasno zašto. Ova analiza počiva na najstarijim izvorima, koji su bezvremeno aktuelni, jer se istorija ciklično ponavlja.
 |
Jaroslaw Kubicki |
Sve mi je to sumnjivo uvek kada se kaže "religija za novo doba"... istina jeste da je religija za svakog individualna, u neku ruku, koliko je i univerzalna za sve, pa se među raznim duhovnim školama nalaze iste ideje, ne svim naravno, ali samo obojene u drugačije boje i opisane drugim pričama... Ljudima je neophodno da se digne svest, ali to je nemoguće učiniti svima, tako da se u tom smeru ne treba direktno delovati, ko želi da oseti Boga, taj će svojim srcem i naći put... A iznad svega što je rečeno, put slamanja Ega je nešto što je bitno da bi se osetila ona prava ljubav, jer istina je da Ego jedini pruža iluziju, o svemu i svačemu, a Ego je utoliko individualniji i korenitiji (da nekažem relativan i apsolutan) pa ga je gotovo nemoguće sasvim integrisati u nešto što je prihvatljivo za sve. Svako ko je izuzetno egocentričan (a svi smo mi u onoj i ovoj količini kako ja volim da kažem ego masturbatori) uvek će imati neku, makar latentnu, potrebu da se razmeće kako je samo to i to tačno a ovo i ono su pogrešna viđenja... Ne kažem da ne postoje pogrešna viđenja, ali da bi se videlo šta je "pogrešno" to se ne sme posmatrati nikako iz svog Ja, već se prvo mora odvojiti od njega (ili kako se kaže, odreći).
ОдговориИзбришиTo, sve je relativno, je samo izgovor za napuštanje nekih pristojnih moralnih okvira, nadam se da neće smetati ako ostavim link za jedan moj tekst http://www.duhovnirazvoj.com/Tekstovi/Moral%20na%20putu%20misterija.htm još uvek nisam nigde istakao osim ovde, iz određenih razloga...
Srdačan pozdrav.
Vektore,
ОдговориИзбришиne, nikako ne smeta što imaš potrebu da sa drugim ljuima podseliš neka saznanja do kojih si lično došao i uobličio, kao u ovom slučaju, u svoj tekst. To bi trebalo biti podsticajno i za druge. Hvala i za komentar.
Lepo si to za Ego rekao. Ali ja bih samo malo "ispravila" par reči kojima si opisao put ljubavi. Ego ne možemo slomiti, niti bi ga trebalo slamati. Jer ta tvorevina našeg bića je neophodna, kao filter pomoću koga spoznajemo svet i sebe. Pre bih rekla da je potrebno omekšati ego, fino uobličiti, raditi na njemu, i ne dozvoliti mu da pokrije ili istisne dušu. Ne dozvoliti mu da se identifikuje sa moćnim "bogovima", čemu je inače sklon, zbog moći kojima se branimo od straha, straha od prolaznosti, smrti, ništavila, pakla, usamljenosti i sopstvene golotinje bića iz koga proviruju demoni... Zato se ego koprca u svojoj nemoći, jačajući prividnu moć, jer mu je nepodnošljiva činjenica usamljenosti bez smisla koga treba tek pronaći... nepodnošljiv bol otkrića da ne možemo uspostaviti zajedništvo izvan nas, prenebregavajući smislenije uspostavljnje zajedništva unutar sebe... harmonizacije, ili integracija o kojoj pričaš, teško dostižna i skoro nikada do kraja ostvarena u samom biću, je put kojim sebe oslobađamo prejakog uticaja ega, ili prevelike vezanosti za njegov uticaj. Mi se zapravo mnogo identifikujemo za ego, a on nije jedini deo našeg sopstva, on je samo mehanizam pomoću koga stičemo znanje o sopstvu, zapravo više mehanizam pomoću koga doživljavamo svet i sebe i objašnjavamo ga.... A mi nismo mehanizam. Biće nije mehanizam...
Problem čoveka su IDENTIFIKACIJE... Čovek ima strah od usamljenosti, jer nije dostigao svest o zajedništvu u večnosti, zajedništvu sa Bogom, svest da prolaznost, i prošlost i budućnost deo cikličnog kretanja. Čovek se plaši da živi sam, individualno, ovde i sada, jer mu je uvek potrebno da se na nešto ili nekoga nasloni, jer u tom prividnom zajedništvu oseća sigurnost... Sećanje na prenatalnu sigurnost u majčinoj materici. Okeansko zadovoljstvo sigurnosti za kojim čezne...
Zato se ljudi vezuju za druge ljude, prvo roditelje, partnere, pa kasnije i za svoju decu, vezuju se za materijalne vrednosti koje im pružaju privid sigurnosti, pa se vezuju za intelektualne vrednosti, neka usvojena ili stečena znanja koja im takođe pružaju privid smislenosti kojim se brane od sopstvene ništavnosti nemoći koju osećaju. Tada ego počinje praviti moći kojima nas štiti od tog straha.
Sloboda je običnom čoveku strašna i on ne zna šta bi sa njom radio. On teži da se veže, da se veže za iluzije, iluzije materijalnog, opipljivog, onog što njegov ego prepoznaje kao vrednost, da bi osetio sigurnost. I ako bi bilo moguće nekim prostijim načinom čoveku ponuditi slobodu, on bi se svim silama trudio da je izbegne, jer još uvek nije sposoban prihvatiti svoje strahove, bol, i nemoći, i mnogo mu je lakše i prihvatljivije da obnavlja princip slepog zadovoljstva sopstvene moći, odbacijući svaku odgovornost za sopstveno ispoljavanje i spolja i iznutra...
Bog čoveku daje slobodu, ali je čovek neće. Čovek hoće da se igra boga, da i sam bude bog, (ego-bog) da bi odbacio neprijatna i nepodnošljiva osećanja sopstvene nemoći. Umesto da zaroni u sebe i prihvati ih. Da prihvati sebe u celosti. I zato čovek traži smisao u raznim religijama, traži utočište, sklonište od nepojamnog beznađa... ako to radi spolja, a ne iznutra.
Čovek ne treba da traži SKLONIŠTE, treba da nađe PRIBEŽIŠTE. Neki prostor sopstvenog delovanja u kome će sebe doživeti kao smisleno i stvaralačko biće, kreativno biće. Kreacijom će sebe približiti Bogu, i Boga približiti sebi. Tada će osetiti slobodu... Kad živiš u stvaralačkom zamahu, ti nisi svestan ni sebe, ni Boga, niti vremena, ti plutaš sferom koja je bezvremeno stvaralačka, koja ispunjava, koja daje slobodu, koja je božanska...
Istina, samo upotrebljavam slamanje jer sam na taj izraz dosta i navikao dok sam vršio neka lična istraživanja. Omekšavanje je dobro rečeno, jer je čoveku nemoguće bez ega (jer nam ego daje samosvest), samo što termin omekšavanje ljudima, makr meni, više budi asocijacije nekog kompromisa „a paaaa možeee to takooo“, nije to ono odlučno „odricanje“... Ali vremenom svima tu i tamo dođe, ljudi usput shvate i sami. Pisati i govoriti vredi onima koji su sposobni da čuju :) a eventualno, postoje i mnoge stvari koje ja tek treba da pročitam iznova da bi mi se otkrile u sasvim drugačijem, zapravo tačnijem, svetlu.
ОдговориИзбришиSa svime što si rekla slažem se u potpunosti. Čoveka jeste strah od toga da misli sam. Plus na to sve kada se nadoda identifikacija, to jest, sopstvene projekcije. Onaj koji nije još uvek krenuo putam samospoznaje ume da se manta po oluji koja ga naizgled napada spolja, i kako je svet jednoličan, a zapravo jednom će, valjda, shvatiti da oluja samo potiče iznutra u želji da nas probudi i iščauri pravog svesnog čoveka. Međutim, jedan dobar deo upoznavanja sebe nije ništa drugo do jurke senki koje stalno izmiču makuli našeg oka. Ali meni je to uzbuljiv deo. Upoznavanjem sebe, malo po malo, svet se otvara u drugačijem svetlu.
Budisti lepo napominju da je sve u životu nestalno i da će svako vezivanje voditi do povređivanja. Treba znati kako da se odvežemo, a da ipak ostanemo u kontaktu sa svima. To ne implicira bezosećajnost, naprotiv, to produbljuje poimanje o ljubavi, barem kako se meni čini s ove tačke gledišta.
Ja imam tendeciju da intelektualizujem, dalo se primetiti, pa nekako, po navici, inženjerski ciljam da sve vidim kao mehanizam... Čovekovo biće je za mene paradoks po sebi, jer se u izvesnim trenucima čini kao kauzalno, a u izvesnim kao akauzalno, ali to je sada već nešto drugo. Hvala na lepom odgovoru.
Srdačan pozdrav.
Vektore,
ОдговориИзбришиIzgleda da razlika u izražavanju (povodom ega) potiče od naših različitih priroda. Muškarci u životu seku, jer uvek sa sobom nose mač i sablju. Aleksandar Makedonski nije imao vremana da razvezuje i razrešava gordijev čvor. Žurilo mu se, jer mladost je nestrpljiva. Uzeo je sablju, presekao ga i otišao dalje. Osvojio je obećanu zemlju, daleki svet, ali je i platio cenu - umro je mlad. Mada mnogi kažu da je time ispunio svoju sudbinu. Ali da ne širimo dalje temu....
Muškarci seku, razbijaju, krše, slamaju, rasprskavaju (ne samo ego), dok žene omekšavaju, olabavljuju, razvodnjavaju, prave suptilnijim... Ovde, naravno samo analiziram izraze kojim se koristimo u objašnjavanju istih stvari. Ali i tu moramo biti obazrivi, jer misao je jedna, a proizvodi reč koja u svojoj suštini znači sasvim drugo.... I to sam i sama shvatila, i trudim se da reči budu jasnije, i da odaju pravo dubinsko značenje... naše reči nas zapravo odaju, ogoljavaju našu suštinu... još uvek i sama vežbam...
Istina je uvek na sredini puta. Znači, harmonizacija muških i ženskih energija. Ali, primarna odlika bića će uvek odrediti krakter reči i izraza.... Znači, složili smo se ... hehehe
Drugo: Tvoje potrebe za intelektualiziranjem nisu loša stvar. Samo vodi računa da ti ne pređu u manir u svakodnevnom životu. To onda vodi vezanosti za intelektualnost, što će se zbog ravnoteže razbiti nekim životnim izazovima. (Sergej Lazarev) Ovde je to čak i poželjno, ako i sam imam potrebu da sebi objasniš neke stvari.
Ovde slobodno možeš komentarisati. To je dobro jer sređuješ svoje misli. I dobro obostrano, jer i ja svašta novoga shvatim kroz vizure čitalaca. Prosto okrenem ravan posmatranja na temu, i onda se zaprepastim koliko bogatstvo ljudskih potencijala se krije u tim ravnima. Ne brini, čovek mora svoju logiku razvijati, da bi mogao shvatiti neke stvari. A to je način posmatranja pojava kao mehanizama. Na prvom stepenu ih na taj način posmatramo, dok se jednog dana ne prebacimo na drugi nivo gledanja. I poenta našeg intelektualnog, duhovnog, pa čak, i u nižim sverama, emotivnog razvoja, je baš u šetanju različitim ravnima posmatranja...
Hvala na podsticajnim komentarima. Mislim da će podjednako biti inspirativni i važni ostalim čitaocima...
Pozdrav i tebi... uvek si dobrodošao