NEOBIČAN SUSRET
Dupljajska kolica. Povratak mrtvih
Fatamorgana
Arhiva za živu tradiciju,
književnost i alhemiju
 |
| Incisler |
1
(Na kraju drugog milenijuma. Po Hristu)
Vratio sam se u dom pepela među Hiperborejce
u kolicima koja su vukli labudovi, kao po kazni.
Perunika, bršljan, imela, lipa, bosiljak,
kraljevsko drvo mirišu ovde, dome prazni!
Proleću vrabac, muva, osa; promiču povorke
mrava; tri hiljade četiri stotine godina, rojte
paučine. Promiču crni labudovi i gorke
mešavine cvetova gloga, oskoruše, umesto svojte.
Na Starom Groblju cveta gustiš gorkoga gloga.
Novo groblje. Nova groblja. Neohiperborejci šumu
kraljevsku ruše.Sve što vidim to je - muka.
Patnja i teskoba su mi beskrajne, ali neme
kao gitara u pepelu. Pustoš u umu,
golet, na kojoj čereče mrtve i Boga!...
2
Roso, ti si bila oblak, široka reka, more.
Provala oblaka je raskopala predele, strane.
Zmije su pojele puteve, preko noći, kao gliste.
Blato, blato! Povetarac njiše jorgovane
procvetale, kao što ih je njihao pre tri
i više milenijuma. Vraćaju se mrtvi
iz urvina šuma i vremena, kao geometri.
Ne sećam se ničeg. Ničijoj žrtvi
Maglovita hiljadugođa nisu shvatila smisao.
Ne raduje me ništa. Ne nadam se više.
Tuga se spustila do korena svega.
Crni labudovi, zašto sam uopšte pisao?
Kad će sva moja pisma isprati kiše?
Ne volim te, kišo, sluzava ćerko snega!
 |
| Incisler |
3
Labudovi crni, vozite me dalje - na sever!
Nervira me sve, sveštenik - bumbar!
Usred strave milenijuma, kao usred noći
olujne, petao najvaljuje kao dobošar,
kukuričući (crnji od labudova) iz petnih žila
( kao bat duhova mrtvih) pod orahom,
nastup Crnila - ne Plavetnila!) :
najezdu opustošenja sa kišom plahom.
Da li je moža bolje bilo
da se nikada nije ni rodio
onaj što je sve čega se dotakao -
živih i mrtvih, starih i novih grobalja,
država i duša, hrastova, izvora - izrodio?
Neohiperboreja je postala - pakao!
4
Mračnovid, sa maskom vučije glave
predvodi mrtve - Skite, Sarmate,
Dake, Ilire, Dardance, Venete,
Tribale, Tračane, Sorabe i Ante.
Ko da zaustavi sve mrtve, tolike kolone?
Mračnovid, himera vučije glave?
Niču, kao posle pljuskova, pečurke, trave.
Žure li Mračnovidu da se poklone?
Laž na laž nazidala je kao cigle
iluzija ili rs. Nekropole bolje pamte
od ršuma i unuka onih što veruju
da su im dedovi bili bogovi.
Pamćenje je kratko i bridi kao ubod igle
zarđale. Uzalud iz pomrčine istinu isteruju.
 |
| Incisler |
5
Jer od Istine ovde nije ostalo ni Ist!
Živi ne znaju da su mrtvi, otrovani.
Zar ima nekog ko je zaista živ i čist?
Dunje procvetale, šimšir, jorgovani.
Labudovi crni, vozite me dalje.
na sever, kod Hiperborejaca - do Apolona.
Ovde se sve nakostrešilo, kao malje,
mahovina; zaborav guta milione miliona!
Živi su gori od mrtvih jer im je krv
ispio vampir krvožednih iluzija.
Mrtvi mogu da me čuju i grobljanski crv.
Vozite me, labudovi, dalje od bogatih i gologuzija.
Jer je gene i iskon, promenio, novog groblja strv,
kao zemljotres geografiju. Prokleta emulzija!
6
Prokleta emulzija : to je tekućina potomaka
u kojoj se nalaze mikroskopske kapljice drugih
naroda. Od mitoloških studija bole bubrezi;
raste kamen. Od geneza nerasvetljenih i dugih.
Šta je ostalo od Tribala, Skordiska, Tračana,
Soraba, Srba? Od odgovora boli glava.
Staro Groblje jedina je preostala enklava,
validna al neispitana. Povest kao da je uvračana.
Od lešinara, što su gori u razvlačenju mrcina
na sprudu. Sa kakvom jarošću kasape trulo
truplo legendi i mitova! Naučnici, kao krlje,
upili su se u ispijenu kožu pretpostavki.
Sanjači i umrli slute više; kao da imaju posebno čulo
za neki sitni preostali trag, i svetle mrlje.
 |
| Incisler |
7
Savremenici Gvozdenog doba nisu i nikad neće
razrešiti enigmu drevnih ljudi, Zlatnog doba.
Do Empireja, Apolona, najvišeg neba, bogova i boga,
stiže se na Dupljajskim kolicima, preko groba.
Umesto muzejskih eksponata, noćni dvoboj žaba
i slavuja do samozaborava i belog usijanja -
ne gitara u pepelu, niti drevne basme baba -
lekovitiji su u pronicanju, ko mesečina usred granja.
Vozite me, labudovi, crni, kroz travu do bagrema
procvetalog : da sa brega vidim Staro Groblje
u dimu ne od tamjana već od magle sutona i jorgovana.
Uz livade kojima su bleskovi zaranaka safirna ruha
odenuli...Možda ću moći da putujem kroz razdoblja
o kojima se samo sluti, na sporim kolicima Duha?
8
Zaborav je riznica bogatija od svih sećanja pokolenja.
Sačuvao je kao što grob čuva, ili kao trap.
Naučniku nije dano da pođe posebnim stazama
pamćenja do kraja. Nauka koju podupire satrap
nema Ključ kojim se tajna grobova otključava.
Seobe su nužne. Ostati ovde
dalje znači jedno : sklopiti sa propadanjem savez.
Sužen je radijus : odavde - dovde.
Istina je tamna, ko olujno veče.
Odrešiti se ne da, kao ni Gordijev čvor.
Život se urušava bez vizije i plana.
Sve se raspalo i bazdi kao tvor.
Beznadežno, jadno, potuljeno konfuzno,
pokosilo je preko noći najbolje, zlo doba, kao slana.
 |
| Incisler |
9
Greške, sve greške, sad razaraju zube,
oči, srce, bubrege i crevo guzno.
Pravde nema nigde, ni u sudovima,
ni u hramu, ni na groblju, oko suzno!
Klice klijaju utopijske
i sjaje u noći kao zvezde
ili odsev na mesečini kože zmijske.
Natiču pouke kao štitne žlezde.
Kad ni iz jednog iskustva pouku
nije izvukao jedan narod, nek nestane, lišće dunje!
Kako će razumeti tuđu, ako ne razume svoju muku?
Pomrčina je gusta.Nerazumevanje je niklo gusto.
Istina se ne vidi cela ni pri blesku munje.
Od Drine do Timoka sve izgleda pusto...
10
Sve će ovo nadživeti podlaci, koje nije
moguće povešati jer ih je više od poštenih.
Prodali su se činovnici i sudije,
zemlja vrvi od leproznih, zaraženih.
Tu ni Božja pomoć ništa ne može;
jer gde bezdušnik mirno raspinje
koga naumi kroz suze siročadi,
tuga kraja i nemost sirotinje,
nepravda koju ne čini tuđin, već brat,
ponekad iste krvi, istog roda,
parametar su gorke sudbine, a ne rat.
Vrvi od pacova, gmizavaca i izroda.
Našla je bezbožna epoha načina
da sve za sobom povuče, u bescenje rasproda...
 |
| Incisler |
11
Uzalud se ovde kunu u Sunce i Svetovida.
O gitaro u pepelu poslednjih sura;
ovde se priziva drevno zlo, umesto stida.
Ovde je budzašto krv momaka i cura.
I vetar zaobilazi ove predele
uklete; ni vetar da dirne u tvoje žice .
Mrtvilo je prelazno kao epidemija
kuge, apatije, tuberkuloze, bradavice...
Sudbina je postala bljutava; gorčina.
Razgovor gluvih ko bukagije sapinje.
Ono što sapinje, vremenom sasvim sapne.
Ko misli da je sve zlo došlo od Turčina,
nek spere crni talog duševne golotinje.
Glupost je uspela da nas u kazamat zapne.
12
Žamor seni; zatim ptičiji cvrkut.
Grmi u daljini. Bumbar - u blizini - grmi.
Duše mrtvih klize po mesečini
kao listovi po vodi, po srmi.
Nemo opšte lale sa šimširom
u bašti, ko napukle staze i zidovi stare kuće.
Sve je ovde mrtvo sa svojim kumirom.
Svaki listić zove o tome šapuće.
Gitara je slepljena s pepelom i krvlju.
S krikovima ugušenim, dijamantima.
Tišina udružena sa otrovom za miševe
i pacove, zaustavlja svaku pomisao, nadanje.
Nestajemo sa Tribalima, Skordicima, Antima.
Dignuto je do kulta - crnog - propadanje...
 |
| Incisler |
13
Ne gitara, slavuj vodi dvoboj
sa Crnim Prilikama, stradanjem.
Ovde je sve zaptiveno, i proboj
vetra je sprečen, kao svetlost, nadanje.
Osušila su se posvećena drveta,
hrastovi i smokve...Gorostasi!
Dvorišta su i ognjišta sasvim zasenili
zli duhovi i oblaci, i šuplji orasi.
Oskorušu iz korena suša ljulja.
Flaute iz vrbaka povremeno
probiju crni saten kao sablje.
Oglase se, iznenada, iz ambisa
kao bare i otsjaji, radošću
kakvom zasvetli ponekad leto bablje...
14
Vratio sam se u dom pepela među Hiperborejce.
Roso, ti si bila oblak, široka reka, more.
Labudovi crni, vozite me dalje - na sever!
Živeti ovako i ovde bilo bi mnogo gore!
Jer od Istine ovde nije ostalo ni Ist!
Šta je ostalo od Tribala, Skordiska,
Tračana, Soraba i Srba?
Bolje od arheologa zna hrastov list.
Istoriju moga plemena - istoriju vriska -
razumeju bolje labudovi crni i poneka vrba.
Uzalud se ovde kunu u Sunce i Svetovida.
Grmi u daljini. Bumbar - u blizini - grmi.
Duše mrtvih klize po mesečini
kao listovi po vodi , po srmi...
_____________
Beleška. - Ove stihove sam napisao u Bosiljkovcu tokom nekoliko dana i noći pred Vaskrsenije 1999. godine po Hristu : osećajući neopisivu teskobu, koju nosim već godinama. Pisanje je bilo put prema olakšanju, prema onoj neutrvenoj i zagonetnoj stazi, koja mi se ukazala jednog popodneva, dok sam obilazeći jedno od kultnih mesta od pamtiveka (na šta naziv potesa upućuje, a još više njegov položaj ), ispod rascvetanih bagremova, ugledao na zapadu, na brežuljku na kome stoji danas mesni hram, ugledao u svetlosti Staro Groblje, koje je tu bilo i pre doseljavanja drevnih meštana slovenskog porekla. Na Starom Groblju su meštani nekada (pre tridesetak ili sedamdesetak godina) vadeći kamen za zidanje svojih kuća i ograda, nailazili na tragove prastanovnika : đinđuve i druge stvari, koje su hiljadama godina nadživele svoje vlasnike... Te stvari su navirale iz zemlje, kao mravi, i insekti, i nikome nije padalo na pamet da ih sačuva... Zatim je taj predeo ponovo obrastao divljim rastinjem, gde rado nalaze skloništa guje... Predeo Starog Groblja viđen u zaranke sa nekoliko stotina metara, sa bliskog uzvišenja koje je bilo kultno mesto, kao da je bio prosvetljen titravom svetlošću, kao gojne sapi krava...Vratio sam se brzo u dom mojih roditelja ćutke i počeo da pišem, ne kao po diktatu, ne...
Da li je možda bolje bilo
ne pisati, ništa, ne pokušavati?
Ne trošiti papir i mastilo?
Spavati? Danonoćno spavati?
Ne mogu da izbegnem , priznajem, lako
suočavanja najteža, savest. Razgovore tužne.
Seobe i propadanja njiše moćno klatno!
Anđele, ti što si ispratio večernji voz,
večnost života, možeš li protiv ružne
povesti i zbilje išta? Uvijen u oblak, belo platno.
Gvozdeno doba stavlja tačku na ono što nisu
stigli da učine Srebrno, Bakarno ili Zlatno.
Video sam sve naše iluzije, sve naše nade,
i radosti, kako ih kosi glupost, kao doba ratno...
Ovi stihovi nisu doneli olakšanje.
( Kasnije, po povratku u Beograd)
 |
| Incisler |
Нема коментара:
Постави коментар