БЕЛОУШКА ПОПИЈЕ КИШНИЦУ - Мирољуб Тодоровић

Incisler

МРТВО ЈЕ ОКО БОЖАНСКО

Упознао си ме. Са тмастим сунцем.
Минералима прожетим тајновитом
светлошћу. Ветар са истока.
Мистерије крви. Полом је унаоколо.
Беснило и инородници. Кључају
зелене ватре. Наслућујем. Сатурн
се приближава. Из плода. Из пукотине.
Јалова текуница. Нема више хлебара.
Хијене су на нашим траговима.
Четири реке из Рајског врта.
Мртво је око божанско.

ЈАСНОВИЦИ НА ЊИВИ

Чујеш ли поруке. Других светова.
Фаетон. Зов свемирске Атлантиде.
Примакао се жедник. Као жеравице.
Таму осветљавају. Речник и беланчевина.
Сребрни пупољци енергије. Једриш
језиком. У глави. Зелене муње сикћу.
Обремењено пркосом. Семе твоје осваја.
Тече водоник. Из непогоде. Из матичњака.
Плођење и рађање. Одбацујеш законе.
Неочекивано. Заверенички. Усред зиме.
Цветови. Као јутарња мећава. Јасновици
на њиви. Обасјани речима.

ПОЉУБИО СИ ГОРОЛОМ

Мирише небеска круница. Знаци студени.
Невера. Мртви као драгуљи. Из напукле
земље. У уху млечика. Препознам
иноречје. Са зацрвењеним очима.
Сеновитог басмара. Из поточнице истиче.
Француска револуција. Звездосаури
су изумрли. Спавај. Сунчана шумо. Болест
разједа плод. Папирус. Загонетку.
Ти си дете вечности. Украдеш сјај
свилопрељи. Крви нема. У Конвенту
Жирондинци. Са лисичијим крзнима.
Певају Марсељанку. Ждралови лете на
југ. Разјапљених кљунова. Пољубио си
горолом. У религијској грозници. Историју.
Лепрозну љубавницу.

ВЕДРИ ДЕО СВЕМИРА

Где је звездознанац? У шљунку. У
самогласницима. Оклеветан од кршевине.
Даждевњак скончава. Сусрели смо се.
Пред водојажом. Грозница гагричава.
Тако хоће усуд. Гробно копље. Глад.
У његовим очима лете црвендаћи.
Чађ и озон. Гримизни копривар.
Ослушкујем медљику. Немушту
материцу. Слепић на горонтуљи.
Ведри део свемира. Index Librorum
Proxibitorum. Ти посустајеш.
Мерен Вавилоном. Из тигрове канxе.
Колевке. Крвњаче. Буде се свештеници.
Звезданих језика.

СУНОВРАТНО СЕ ЛОМЕ ШУМОВИ

Све је лаж. Извор што гаси жеђ.
Бела магнолија. Мржња тужитеља.
Као хук снежних вода. Стоји врева
народа. У враништима кмркљави
кобилари. Цедим отров из твога меса.
Мирис експлозије. Одбаци копрену.
Песму поспи пепелом. Реч је сечиво.
Дубоко семе у утроби. Суновратно се
ломе шумови. Разгори огњевиту жуч.
Божја је воља. Дивља револуција.

ЦРВЕНА МЕЋАВА

Устани. Заложи се. Пастрмком.
Горобиљем. У белим браздама.
Ожујак и пророчанство. Мрави.
Са звезда слећу. Тражиоци
апсолутног. Златари речи. Изаткаш
лавину. Сунчаницу. Зид. Моћ
подвижништва. Пламти оргазам. Рђа
и стеница. Из сиктавог знака. Из
жустре животиње. Тече млеч.
Црвена мећава. Кап крви. На твоме
лицу. Измичеш форми. Следби
посусталој. Ти си плима. Запретана.
Глад за неизговорљивим.

извор:

Мирољуб Тодоровић

БЕЛОУШКА ПОПИЈЕ КИШНИЦУ
Просвета, Београд, 1988.

ЖУДЊА ЗА НЕМОГУЋИМ

Трагање за првотном речи, за језичким извором из кога ће потећи песма супротстављена тоталитету рационално уређеног света.

∗

Делимично или потпуно одбацивање семантичког система језика у конкретној поезији.

∗

Аналогијa вербалног и визуелног на онтолошком плану упућују нас ка могућем разрешењу апорија сигналистичког текстуалног ткања.

∗

Шатрoвачка песма: из суштаствених облика стварности.

∗

Неизвесност песничког облика.

∗

Форма као надокнада за недостатност у свету и недостатност самог света.

∗

Како песник стварно досеже моћ поетског?

∗

Искушавање песме у опрекама субјективног и објективног, мишљења и битка.

∗

Онтолшка бит облика.

∗

Шта би то могли бити извори „универзалног лиризма“?

∗

Ферментирање песничких облика у сигнализму.

∗

Говор песме мимо воље песника.

∗

Језик као услов и садржај, а често и форма стваралаштва.

∗

Поезија – истраживање наше „изворне стварности“.

∗

Када и како може бити песма изражена ћутњом?

∗

Поништени облик.

∗

Истина шатровачке поезије – истина непосредног говора.

∗

За Хумболта језик није дело већ делатност.

∗

Сигналистичка песма и исказивање нереченог.

∗

Не само реакција већ интервенција подсвести.

∗

Несвесно је структурирано као језик.

Лакан

∗

Отворена граматика „истина бивствујућег“.

∗

Опредметити доживљено у раслојеном свету језика и ствари.

∗

Стишани говор феноменолошке песме.

∗

Да ли се уметност у двадесетом веку, заиста, заувек ослободила „лепоте као баласта“?

∗

Књижевна вредност не као апсолутна и стална, већ променљива и релативна величина.

∗

Активирање структуре речи и њене скривене енергије препуне поетске вишезначности у апејронистичкој поезији.

∗

Песник неоавангарде суочен и инспирисан безмерним пространством језика-хаоса.

∗

Митске шифре певања у поеми Путовање у Звездалију.

∗

Ритмичка и језичка прозрачност стохастичке песме.

∗

Ка средишту означеног.

∗

Поезија је увек иницирала будућност.

∗

У којој мери слика може да функционише као средство преноса информације слично говору и писму?

∗

Пут до непосредног тока свести.

∗

Како ослобађати креативну енергију језика и знака?

∗

Реч призива слику, слика призива реч.

∗

У сигналистичкој песми истовремено се обликује више зона значења.

∗

Из пукотина узнемиреног језика.

∗

Муњевита реакција апејронистичке имагинације.

∗

Смисао потенцира знаке откривајући обрисе већ утемељеног света.

∗

Моћ именовања – моћ одређења.

∗

Радикализација сопственог животног искуства у неоавангарди.

∗

И ствари нам омогућавају да се идентификујемо.

∗

За Нортропа Фраја човек је „дете језика“.

∗

Речима феноменолошке песме обујмити и разоткрити ствари.

∗

Метафизичка жудња за апсолутним један од неколико креативних замајаца у раној сцијентистичкој фази.

∗

Интертекстуалност – кретање текста у различитим значењским просторима унутар различитих означитељских поступака који нису устројени по истим начелима.

∗

Спајањем битка и логоса обновљен је чин стварања у апејронистичкој поезији.

∗

Да ли је реч истинско тело мисли?

Citati iz knjige Miroljuba Todorovića: JEZIK I NEIZRECIVO

BIOGRAFIJA: Miroljub Todorović 

ПЛАМЕНО ПИСМО

Искушаваш ли моћ певања.
Језиком у језику. Врти се
Свемир у нама. Непоткупљиви
Бездан бића. Из жарне несанице.
На мом се длану. Кресница
Распрскава. Вечно у постојању.
Творци хлеба. Творци ратова.
Миришем сенку ствари.
Ноздрвом анђела. Искре трудне
Речи. Одједном пробуђене.
Пламено писмо. Заумне
Реченице.

SAJT MIROLJUBA TODOROVIĆA

POETSKA VIZIJA JEDINSTVA ČOVEKA, MATERIJE I SVEMIRA

Poezija združena sa naukom (pesnička nauka), prihvatajući način mišljenja naučnika i modernog proroka, usvajajući od nauke njenu strogost, a od poezije analogiju i smisao za iracionalno, biće sposobna da nam objašnjava paradokse materije i da razrešava tajnu stvaranja. Ona će morati, pre svega, da prekine sa tiranijom osećanja i potrebama srca. Da se odrekne samoopevavanja i jalovog postavljanja pitanja da li je ovom vremenu potrebna ili nepotrebna. Ovakva kakva je sada, ona je savršeno nepotrebna. Združena sa naukom, čitajući i dešifrujući nove stranice univerzuma, poezija neće više postavljati pitanja o smislu sopstvenog postojanja.

Prihvativši od romantičara imaginaciju kao stvaralački instrument i smisao za čudesno, nova poezija u svemu drugom mora stajati na pozicijama apsolutno suprotnim poziciji romantizma i raznim vidovima savremenog neoromantizma. U tom smislu biće i njeno nastojanje za postepenom desubjektivizacijom poetske slike. Ona želi, konačno, da raščisti sa narcisoidnim i nedovoljno opravdanim pravom pesnika da bude stalni i neprikosnoveni predmet poezije. Pesnička nauka će izjednačiti čoveka (kao predmet opevanja) sa stvarima, prirodom, hemijskim, biohemijskim i fiziološkim procesima, mrtvom i živom supstancom, ne dajući prednost ni njemu ni njegovim odnosima s prirodom, stavljajući ga i određujući mu mesto u svemu onom što označavamo kao univerzum.

Podvrgavajući apstraktnu naučnu shemu i simbol tvoračkoj lavini novog jezika i nove forme, dovodeći čitav svoj duh u stanje aktivnosti kod koje su sve sposobnosti – naučnika, pesnika i alhemičara – zavisne jedne od druge, razbijajući svojom, do maksimuma usijanom imaginativnom svešću veći deo naučne, logičke i racionalističke osnove, novi pesnik će biti u stanju da od mrtve sheme i suve formule, metodom intuitivne sinteze, stvori živu pesničku sliku, novu viziju sveta, otvori neslućene puteve pesničke nauke.

Tek ovako shvaćena i ostvarena, nova poezija biće najviši akt misli koji pred sobom kao zagonetke ima čoveka, materiju i svemir.
 

izvor: POEZIJA - NAUKA

Miroljub Todorović

JEZIK

... to je žar u nama u našem oku u našoj krvi
svetlost narandžasta izbija iz pustolina u obliku
fotonskog gejzira osvaja svemir razvučen
i nepomičan u tajnom dosluhu sa rečima hrani
vatru na tom već ugaslom suncu a tvoja misao
postaje ni manje ni više nego zvezdana mašina
usmerena ka otkrivanju zaboravljenih svetova
u galaktičkom kotlu iz nepoznatih razloga utihnu
ogromne energije kao cvetovi pred oluju i gle
oko je njegovo nad nama hvali našu moć i čuva
kosti naše od ledenih vetrova planetarnih
ponora dok ti ne posustaješ pod teretom
vremenskog beznađa u čijoj su ruci dani naši
pokaži neutaživi plamen svoje pesme nevine oči
omađijanog zvezdoznanca dižu se talasi velikog
okeana preplavljuju planetu u rušilačkom besu
nasrću na planine brišu gradove sa lica zemlje
to je govor bezumnika što nož u sopstveno srce
zariva ne polažući račune nikome obuzdaj ga krv
mu pretvori u zlato snagu u seme budućeg jezika
koji će carovati vaseljenom...

IZVOR:

NOVU PESMU PEVAM

Spaljujem svoje telo. Na
jezerskoj zemlji. Planina
guta. Ostatke mojih
snova. U pesme sam se
preselio. Zrno nebeskog
grozda. Hleb nasušni.
Ulovi moju sen. Međ
rovcima. Međ krticama.
U leskovoj dubravi. Novu

pesmu pevam.