ДЕВИНСКЕ ЕЛЕГИЈЕ VII, VIII, IX, X - РАЈНЕР МАРИЈА РИЛКЕ

Katarina Zarić

СЕДМА ЕЛЕГИЈА

Зов нека не буде више, израсли гласу, зов

нека не буде више природа крика твог:

ти би, додуше, крикнуо чисто ко птица кад је

годишње доба у свом пењању диже увис,

готово смећући с ума да је невољно биће

и да није само једно једино срце

које пролеће баца у ведра, у присна небеса.

И ти би, као и она, призивао, ништа мање -,

да те, невидљива још, другарица чује тиха

у којој се одговор један полако буди и греје

од слушања, и да у твоје срчано осећање

зажареним својим проникне саосећањем.

0, и тада би пролеће схватило - нема ниједног

места у ком се не крије навешћивања звук.

Најпре би схватило онај малени упитни глас

около кога ћути, у све већој тишини,

чист и потврдан дан. Па онда редом увис,

један по један ступањ дозивања, све до сањаног

храма будућности -; потом трилер, водоскок

који наврлом млазу унапред даје већ над

у пунонадежној игри... А пред собом, лето.

Не само сва летња јутра -, не само како се она

преображују у дан и блистају пре почетка.

Не само дане, који су нежни крај цвећа, а горе,

крај обликованог дрвећа, снажни и огромни.

Не само скрушеност ових пролисталих сила,

не само путеве, не само ливаде пред вече,

не само, после позне олује, дисање ведрине,

не само ближење сна и једну слутњу, увече...

Него и ноћи! Него узвишене летње

ноћи, него звезде, земаљске звезде.

0, умрети једном и знати да су све оне

бесконачне: јер како, како да их заборавиш!

Гле, ја бих позвао онда ону што љубављу гори.

Али не би дошла једино она... Дошле би

из трошних гробова девојке и стале испред мене...

Јер како крикнут позив да ограничим, како?

Потонули још траже земљу. - 0, децо,

предмет који сте узели некад заступа многе, многе...

Немојте мислити да је судбина нешто више

од густине детињства; кол'ко сте само пута

престизале свога драгана, задихане,

после блажене трке ка ничем, у слободу.

Дивно је бити на земљи. Ви сте то знале, девојке,

па и ви што сте се привидно лишавале, ви што сте тонуле,

ви у најгорим градским улицама, гнојаве,

или предате шљаму. Јер свакој је поклоњен био

час један - а можда ни цео час један, него нешто

између два тренутка једва мерљиво мером

времена - кад је имала живот. Када је све

имала. У сваком дамару живот.

Само што одвећ лако заборављамо ми

оно што насмејан сусед не потврђује, или

оно на чему нам он не завиди. Ми бисмо хтели

да то високо дигнемо, тако да виде сви,

док нам се заправо срећа највидљивија јавља

тек онда кад је у себи преобразимо ми.

Нигде, драгано, неће постојати свет сем у нама.

С преображењем наш пролазни живот. Све што је

изван нас - смањује се и нестаје. Где је некад

стојала трајна кућа, ту измишљена се пречи

сад творевина пред њом, нешто што припада само

мислима, ко да сасвим стоји у мозгу још.

Простране амбаре снаге ствара времена дух,

безобличан ко напети нагон, што га из свега извлачи.

Он не зна више за храмове. То расипништво срца

штедимо ми све тајније. А где је још нека ствар

преостала, нека ствар за молитву, служење, клечање.

- она, таква каква је, рони већ у невидљивост.

Многи је не виде више, али су лишени оног

преимућства да је сада граде у себи,

са стубовима свим и киповима, још већу!

Сваки тмули заокрет света има овакве

разбаштињене, којима не припада ни оно

што раније беше, ни оно што носи следећи трен.

Јер и оно најблаже предалеко је за људе.

Нека нас ово не збуни; нека у нама ојача

очуван облик који ми увиђамо још.

То је некада стојало међу људима, стојало

усред судбине разорне, усред незнања: којим

да кренемо правцем, стојало као да живи, и свијало

звезде ка себи с небеса обезбеђених. Анђеле,

теби ћу још то показати, ево! у погледу твом

нек стоји то спасено најзад, коначно усправљено.

Стубови, пилони, сфинга, сиве катедрале

стамена устремљеност над трошним ил' туђим градом.

Зар није то било чудо? Диви се, анђеле: ми смо,

ми, о велики, причај то, ми смо били кадри

за ова дела, причај, мени нестаје даха

за величање. Ми дакле ипак нисмо

пропустили просторе ове, пуне услишења,

ове наше просторе. (Колико мора да су

стравично велики када многе хиљаде година

осећања нашег још нису препунили.)

Али нека кула је била велика, зар не?

0, анђеле, била је, - велика, чак и крај тебе?

Шартр је био велики - а музика је

допирала још више и прерастала нас.

Па чак и само нека заљубљена девојка,

о, сама на прозору, ноћу... Зар није сезала она

до твог колена -? Немој веровати да те зовем,

анђеле, чак и кад бих те звао. Ти нећеш доћи.

Јер позив мој је увек препун одбијања; против

толико снажне бујице не можеш да корачаш.

Позивање је моје као пружена

рука. А њена шака, горе

отворена да хвата, остаје

пред тобом, непојамни, широм отворена,

као одбрана и као опомена.

Katarina Zarić

ОСМА ЕЛЕГИЈА

Посвећено Рудолфу Каснеру

Очију широм отворених гледа

животиња у отворени свет.

Једино наше очи као да су

окренуте и сасвим око ње

стављене, као клопке, свуд укруг

око излаза њеног слободног.

Што напољу постоји, то ми знамо

само из лица животиње; јер већ

и мало дете окрећемо ми

и терамо га да уобличење

за собом гледа, а не отворени

свет, што се чита с лица животињског

толико дубок. Слободан од смрти.

Њу ми једини видимо: вазда је

иза слободне животиње пропаст,

а пред њим бог, и иде ли, тад иде

кроз вечност, ко што иду кладенци.

А ми ни једног јединога дана

пред собом чисти не видимо простор

са којим цвеће бескрајно се стапа.

То што видимо, то је увек свет,

а никад Нигде без порицања:

никада оно чисто, немотрено,

што удише се и зна бескрајно,

и за чим се не жуди. Као дете

понеко тихо губи се у томе

док га не продрмају. Или неко

умире, и тад јесте то.

Јер близу смрти не види се више

смрт, већ се само зури изван себе,

можда с погледом животињским крупним.

Љубавници су, када једно другом

не би пречили поглед, близу томе

и чуде се... Ко омашком је каквом

иза њих широм отворено све...

Али да једно друго превазиђу

не могу, те их опет држи свет.

Ка сазданоме увек обраћени,

ми једини на њему видимо

одблесак слободнога простора,

замрачен од нас. Ил' да каква звер

немо и мирно погледа кроз нас.

То је судбина: бити насупрот,

ништа до то и вазда насупрот.

Када би наша свесност постојала

у поузданој животињи која

креће ка нама у другоме правцу -,

окренула би нас и отргла

преображењем својим. Али њено

битисање је за њу бесконачно,

без поимања, без чула да своје

увиди стање, чисто ко њен поглед.

И тамо где ми видимо будућност,

она све види и себе у свему,

заувек исцељену.

Али ипак

и будно топла животиња зна

велике сете бригу и тегобу.

Јер и у њој постоји увек оно

што нас свладава често, - успомена,

ко да је оно за чим тежимо

једном већ било, ближе, верније,

и његов додир бесконачно нежан.

Одстојање је овде све, а тамо

све беше дах. По завичају првом

за њу је други дволичан, ветровит.

O, блажено је малено створење,

које остаје увек у утроби

што га породи; о, мушица је срећна

која упутра поиграва, чак

и свадбујући: јер утроба је све.

И гледај половично поуздање

птице, што скоро за обоје зна

по свом пореклу, као да је душа

каквог етрурског мртваца, што га је

у себе мрачни простор примио,

ал' с опруженим кипом на поклопцу.

А како ли су тек пренеражени

сви они који морају да лете

а потичу из утробе. Ко да се

сами од себе плаше, трзају се

и секу ваздух попут напрслине

на чаши. Слепи миш на порцулану

вечери тако оставља свој траг.

А ми, ми, посматрачи, вазда, свуда,

ми што смо свему томе окренути,

а не можемо никада изићи!

У нама буја то и прелива се.

Ми га тад сређујемо. Оно се

распада. Ми га сређујемо опет

и при том се и сами распадамо.

Ко нас је тако преокренуо

да се, ма шта да чинимо, држимо

ко неко који одлази на пут?

Онако као што се он окреће

и застаје на последњем брежуљку,

који му целу његову долину

показује још једном, - тако се

и ми, живећи, опраштамо стално.

ДЕВЕТА ЕЛЕГИЈА

Што, кад се живљења рок може провести тако,

ко ловор, тамнији мало од свег зеленила другог,

а мајушним таласима по ивици сваког листа

(као осмејак ветра) -: што онда, што онда

морати путем људи - и, клонећи се судбине,

чезнути за судбином?...

Ох, не зато што срећа

постоји, то превремено преимућство губитка блиског.

Нит' због радозналости, ил' ради вежбања срца,

које би у ловору такође постојало...

Но зато што много значи присуство на овом свету,

и зато што смо привидно нужни свему овдашњем,

овом непостојаном што се нас чудно доима,

нас најнепостојанијих. Једанпут свако, само

једанпут. Једанпут заувек. Па и ми такође

једанпут. Никад више. Али ово:

једанпут да си био, па макар и само једанпут:

земаљски да си био, - то изгледа неопозиво.

И ми се тако тискамо, то бисмо да постигнемо,

то да задржимо у својим рукама једноставним,

у све пунијем погледу и у занемелом срцу.

Ми бисмо хтели то да постигнемо. Но коме

да то дамо? Најрадије све задржати заувек...

Ах, у други однос, авај, шта се преузима?

Не посматрање, овде споро изучено, и ништа

што овде се збило. Ништа.

Дакле, болови. Дакле, пре свега, тегоба,

дакле, дуготрајно искуство љубави, - дакле,

све саме неизрециве ствари. Али касније,

под звездама, чему то: оне су више неизрециве.

Па и путник не сноси с обронка брега у дољу

шаку земље, свима неизрециве, него

стечену једну реч, чисту, - жуту и плаву

кичицу. Јесмо л' ми можда овде да кажемо: кућа,

мост, кладенац, вратнице, крчаг, воћка, прозор, -

највише: стуб, кула... али да кажемо, разумеј,

ох, да кажемо тако као што ствари саме

никад у себи нису мислиле да су. Није ли

тајно лукавство ове ћутљиве земље, кад чини

да се у осећању оних који се воле

ствари све до једне у занос преобразбе?

Праг: шта је за двоје

који се воле, да сопствен све старији праг од врата

излижу мало, и они, после многих претходних

и пре потоњих..., лако.

Овде је време изрецивог, овде завичај његов.

Реци и исповеди. Више но икад пре

руше се, губе се ствари које се доживети могу,

јер чин је без слике то што тера и смењује њих.

Чин испод краста, које прскају вољно, чим

изнутра делање никне и омеђи се друкче.

Срце наше опстаје

међ чекићима, као

међ зубима језик, који

ипак и ипак велича.

Величај анђелу свет, не неизрецив, пред њим се

не можеш осећањима величанственим хвастати;

у свемиру, где он осећа осећајније, ти си

новајлија. Стог му покажи све што је једноставно,

оно што, обликовано од поколења многих,

ко наша сопственост живи крај руке и у погледу.

Реци му ствари. Он ће стојати све зачуђенији,

ко ти крај римског ужара или лончара с Нила.

Па му покажи колико ствар може бити срећна

и невина и наша, како се чак и жалобни

јад одлучује чисто у облик, служи ко ствар,

ил' мре у некој ствари -, и с оне стране блажено

исходи из виолине. И ове ствари, што живе

од умирања, схватају да их ти славиш; пролазне,

оне се уздају у нас да их спасемо, у нас

најпролазније. Хоће да их потпуно ми

у невидљивом срцу преобразимо у - ох,

бесконачно - у себе! ма ко ми коначно били.

Земљо, зар није то што хоћеш ти: невидљиво

да настанеш у нама? - Није ли сан твој да једном

невидљива будеш? - Земљо! невидљива!

Шта је, ако не мена, твој неодољиви налог?

Земљо, вољена, хоћу. Ох, веруј, не треба више

пролећа твојих да ме за тебе придобију,

једно, ах, једно једино крви је сувише већ.

Безимено се за те одлучих, издалека.

Ти си увек била у праву, а присна је смрт

твоја помисо света.

Види, ја живим. Од чега? Нит' се детињство смањује

нити будућност... Безбројан живот

извире у мом срцу.

Vasilije Josip Jordan

ДЕСЕТА ЕЛЕГИЈА

Да једном, на исходишту виђења јароснога,

ускликнем славу и хвалу сагласним анђелима.

Да од јасно скованих чекића срца

не изневери ниједан пред меким струнама

што сумњају или се кидају. Да ме моје

разбујичено лице учини блиставијим;

да процвета плач неугледни. O, ноћи,

како ћете ми онда драге бити, јадовне.

Што вас преданијим клечањем, сестре неутешне,

не примах, што се у вашу расплетену

косу расплетенији не подавах. 0, ми,

ми расипачи болова. Како их

унапред сагледамо, кроз тужно трајање,

неће ли се окончати можда. А они су

наше зимско лишће, наша тамна зимзелен,

једно од доба потајне године -, не само доба

већ и место, насеље, лежај, тле, боравиште.

Додуше, авај, како су стране улице

града патњи, где се сред лажне, од заглушености

начињене тишине, снажан, испао

из калупа празнине, размеће одливак:

позлаћена бука, споменик који прска.

0, како би без трага анђео изгазио

њихову пијацу утехе, коју омеђава црква

што је готову купише: чиста, затворена,

разочарана ко поштанска зграда у недељу.

А напољу се стално набирају рубови вашара.

Љуљашке слободе! Гњурци и пеливани ревности!

И полепшане среће стрелиште пуно фигура

где се праћакају циљеви и звече лимено

када их погоди неки спретник; он даље

тетура, од пљескања к случају; јер шатре

радозналост сваку зову, бубњају и креште.

А одрасли још могу посебно видети како се

новац множи, анатомски, не само забаве ради:

полни орган новца, све, целину, процес -,

то пружа нова знања и чини плодним...

... Ох, али одмах даље,

иза последње тарабе налепљене плакатима

што рекламирају пиво „Бесмртност", оно горко

пиво, што слатко се чини онима који га пију

кад свежу разоноду уз њега увек жваћу...,

одмах иза тарабе, одмах позади, стварност је.

Деца се играју, заљубљени држе једно друго, -

постранце, озбиљни, у трави оскудној,

и пси су природе пуни. Ал' нешто вуче младића

да крене даље; можда зато што неку младу

жалопојку воли... За њом идући стиже

на ливаду. Она каже: - Далеко је. Изван града

живимо... Где? И младић наставља за њом.

Дира га њено држање. Раме и врат њен - можда је

велелепно њено порекло. Али онда је оставља,

враћа се, окреће се, маше јој... Чему?

Она је жалопојка.

Само млади мртваци, у првом раздобљу

безвременог равнодушја, у стању одвикавања,

с љубављу крећу за њом. Девојке

сачекује она и с њима се пријатељи.

Показује им тихо шта све има. Бисере

патње и танане велове трпљења. -

Са младићима корача

ћутећи.

Ал' онде где бораве, у долини, старија једна

жалопојка се младића прихвата кад овај пита:

- Биле смо, вели она, велики нараштај, некад,

ми жалопојке. Наши су очеви онде у великом

горју вадили руду; код људи ћеш понекад

наћи комад брушене исконске патње, или,

из старог вулкана, у згуру скамењен гнев.

Да, то отуда потиче. Некад смо биле богате. -

И она га лако проводи кроз простран предео

жалопојки, стубове храмова показује њему

ил' рушевине опих замкова одакле некад

мудро владаху земљом кнежеви жалопојски.

Показује му високо дрвеће суза, и поља

процвале сете (живи их знају само

као листање нежно); показује му затим

животиње туге, на паши, - и каткад уплашена,

прхне птица, полети ниско кроз гледање њино,

плетући за собом дуго, као писмено какво,

лик свог самотног крика. - Увече пак

она га води до гробова у којима леже преци

жалопојки, до пророчица, врачара-опомињача.

А приближи ли се ноћ, ходе тише,

и убрзо гране попут Месеца

надгробни споменик који над свиме бди.

Као да је брат ономе поред Нила,

узвишена Сфинга -: ћутљиве скривене одаје

лице.

И диве се крунисаној глави, која заувек,

ћутке, лице људи

положи на теразије звезда.

Не схвата то његов поглед, обузет

вртоглавицом од ране смрти. Али

гледање њихово тера сову да прхне,

уплашена, иза ивице двоструке круне.

И она, лаганим летом крзајући образ,

облину ону што је међ најзрелијима,

меко уцртава у нови

мртвачки слух, преко двоструко

развијеног листа, неописив обрис.

А још више - звезде. Нове. Звезде земље патњи.

Жалопојка им полако помиње

имена: - Ено, види: оно је

Јахач, оно Палица, а оно крупније сазвежђе

зову Венац воћа. Затим, још даље, ка полу:

Колевка; Пут, Распламсала књига; Лутка; Прозор.

Али на јужном небу, чисто као на длану

благословене шаке, јасно просјало

„М", које значи Мајке......

Ал' мртвац мора даље, и ћутке га старија

жалопојка води до сутеске,

где се под месечином беласа

извор радости. Њено

име са страхопоштовањем казује

и вели: - Она је међу људима

голема река носилица. –

Стоје у подножју планине.

И она га тада грли, плачући.

Он се усамљен пење у брда исконског јада.

Чак му ни корак не одзвања из судбе безвучне.

Ал' ако би будили, бескрајно мртви, у нама поредбу,

гле, показивали би можда на ресе голих

лесака, обиснуте, или би

на уму имали кишу ону која пада

на мрку земљу у рано пролеће...

А ми, који о успону

среће снујемо, ми бисмо

ганутост осетили

која нас безмало скрха

кад нешто срећно пада.

РАЈНЕР МАРИЈА РИЛКЕ

Katarina Zarić

РАЈНЕР МАРИЈА РИЛКЕ

ДЕВИНСКЕ ЕЛЕГИЈЕ

Превео: Бранимир Живојиновић