MELANŽ - Pol Valeri

Oswaldo Guayasamin

SMESA JESTE DUH

Proza, stih, sećanja, izreke il’ slike
sve što stiže iz sna, iz ljubavnog stana,
sve što bozi daju kroz lepe prilike
tvori ovaj Album odlomaka mojih dana.

Čas bezazlen, sulud, ljubak, pun čudesa,
rob muhe il’ vladar koji zakon da,
duh je u stvari ta smesa
iz koje, svakoga trena, isčiljuje JA
  

Oswaldo Guayasamin

O LJUDIMA

I

POLIDOR  bejaše turoban. Pročitao je reči koje su ga ranjavale, bockale, kvarile ideju za koju je verovao da ljudi imaju o njemu.

Ezon ga susrete, prozre i reče mu:
-    Nešto vas muči. Jedete li dobro?
-    Jako dobro.
-    Spavate li dobro?
-    Prilično.
-    Obaveze?
-    To ide.
-    A... nežnost?
-    Verujem da volim, i verujem da sam voljen...
-    Kako ste vi srećni! Nedostaje vam samo osećanje pa da to budete. Jedna hartija vas muči, a sve ono što je važno ide ne može bolje.


II

Čovek treba da se plaši samo sebe – svoga potencijala patnje.


III

Duhovno stanje poricanja često prethodi prilici kad treba poricati. Još pre nego što si progovorio, ako si mi antipatičan, moje poricanje, je spremno, ma šta ti imao da kažeš – jer ja u stvari poričem Tebe.
Toga često ima u odnosima generacije koja dolazi sa onom što koja jeste, kao i u odnosima jedne nacije sa drugom.
U svim državama, svim režimima i svim društvima, kad politika zavisi od mišljenja, bez obzira na to kakav bio iskrsli problem, sukob, događaj, teškoća ili posao, pre bilo kakvog ispita kao posle bilo kakvog dokazivanja, ništa se ne može: Sva srca (kao što kaže Biblija) su kruta, ili još više skrućuju se u istom trenutku, jedva naslućujući, nanjušujući miris protivnika.


IV

Jedni su dovoljno glupi da se vole, drugi da se mrze. Dva načina da se prevarimo.


V

Dva čoveka se svađahu. Epiteti se izmenjivahu tako živahno i ubrzano da se više nije znalo ko daje, ko prima.
Stanka između odgovora postaje tako kratka da se približavala namanjem mogućem trajanju, nalik trajanju odgovora kakvog duha koji odgovara samom sebi, do te mere da su ta dva protivnika činila nekakvo istinsko jedinstvo. – Svako je mogao smatrati usta onog drugog za svoja.

Oswaldo Guayasamin

ŽIVOT I BOGASTVO

BOGASTVO uvećava život u onoj meri u kojoj uvećava mogućnost, koja je sam osećajni život. Život je očuvavanje mogućnoga.


NEŽNOST

NEŽNOST i nežnost ostvaruju zajedno jedinstvo stvarnosti – ili žele da ga ostvare. Nežnost je težnja da se u punoj slabosti prepustimo toj nasladi što smo slabi. Ali otkuda stiže to „zadovoljstvo“? Ta slabost, tačno je, to razneženje – priprema nastup krajnje snage.

Oswaldo Guayasamin

O LJUDIMA


I

OČISTITE zemlju od taštih, glupih, slabih srcem i duhom; istrebite lakoverne, stidljive, duše koje čine gomilu; uništite licimerne; razorite surove, i bilo kakvo društvo postaje nemogućno.
Traba u ime nužnosti, da bi red vladao, da ima puno ljudi veoma osetljivih na javne počasti i priznanja; mnogo je ljudi bez otpora pred rečima koje ne shvataju, pred tonom i verbalnim nasiljem, obećanjima, nejasnim i smešnim slikama, utvarama i idijotima govora. Potrebna je u tome i izvesna srazmernost prilično krvoločnih pojedinaca da bi uneli u red količinu neljudskosti koja mu je potrebna: potrebno je takođe da u svemu tome ni najodvratiniji poslovi ne obeshrabruju. Najzad, važno je da postoji izvesna količina samoživih bića, da i kukavičluk bude opšta stvar, i tako politički jači od hrabrosti.
Ali ako su svi ti tipovi nesavršenstva neophodni, upravo zbog svojih nesavršenstava, životu jednog društva, kako i zašto su podcenjeni, ozloglašeni, osuđeni u ličnostima mišljenjem koje se širi upravo u tom društvu? Opšta bezbednost, stabilnost, napredak ipak počivaju na njima.


II

Evo naj“dubljih“ pitanja sveta:
-    Kako to da nisi mislio o tome?
-    A kako to da si ti mislio?


III

„Budućnost“ je osetljiviji deo trenutka.


IV

Među prstima svoje gospodske ruke Eliza je, ipak, imala jedan običnog izgleda i veličine. Osećala je u sebi ponekad kakav ton, nekakav pokret, nekakavu „misao“ nižeg reda. Tada bi gledala taj običan prst, kao seljaka uljeza u krug plemića, i pomislila je na kakvog pretka proste krvi. Plašila se (ili je želela) da će se u njenom životu pojaviti slabost prema kakvom čoveku bez porekla, trenutak nedolično srozane nežnosti, što je ta malenkost nedostojnog nasleđa možda nagoveštavala.


V

Duh leti od gluposti do gluposti kao ptica od grane do grane.
Ne može drukčije da čini.
Bitno je da se ni na jednoj ne oseti čvrstim.
Već uvek nespokojan i krila spremnog da pobegne, ta veća i poslednja mogućnost.

Oswaldo Guayasamin

PESNIKOVA RADNJA

VIDI se iza stakla, u plavom odelu, lica promenljivog kao vreme. Čas mlado, čas veoma staro.
On radi, a ljudi se zaustavljaju da ga satima posmatraju... niko se ne ruga. Iza njega, veliki točak od izrezbarenog drveta koji se vrti u jednom smeru, u drugom; i ponekad tako brzo da se žbice uopšte ne vide; ponekad veoma polako.

To je točak s rečima.

Na belom listu pred njim vidi se njegov pogled koji ozaruje, obasjava okolinu njegove ruke, onako kako se ona pomera i kako stil kojim se pokreće zacrtava slova.

Vidi se kako glavom udara svoj ritam....

Oswaldo Guayasamin