„Песме из романа“
23. август 1971. године
Лепо си све то смислио, Боже,
у тихо сунчано летње поподне.
Изненадни долазак и одлазак анђела,
спуштање завеса, скидање коже.
Мрак шуме непрегледне, непроходне.
Сласт и бол дрхтавих тела.
Судар тела кратак, разоткрио
је право стање ствари.
Титрави пламичак свеће
плану: не тело, већ душа – крвари.
Анђео је исчезао кроз капију родног дома,
упекла је над двориштем и сокаком звезда псећа.
Чини ми се да је сенка дуда преко пута
била пребачена преко плота, као врећа.
Циркус. Салвадор Дали. Пикасо. Циганке.
Лавови. Леопарди. Тигрови. Фолклор.
Књижевни .Провинцијски песници. Шекспир.
Рингишпил векова се врти. Томас Мор,
Еразмо Ротердамски, Аристотел.
Љермонтов; новинар, читалац и писац;
све се то слегло у оближњи мотел,
где банку држи невидљив доушник, Лисац.
Циркус. Векова. Еспап изложен блиста
као лицидерских срца низ, кожа
уштављена, ужад ; багра иста,
копрца се и даље траје, као глиста
пресечена на двоје. Чувај их се,
као тек наоштреног реза ножа!
2
Немам ничега што могу да продам!
Нити има ичег што могу да купим.
Илузије, да; не осваја се слобода
са оваквима, друштвом глупим!
Љермонтов је премлад и нагао;
између Шекспира и будућег је одстојање.
Само са њим укорак може се прећи
овај вашар и ово срање кроз густо грање!
Јер нема тачнијег описа, сочнијег,
за овај прогрес, гунгулу, двадесети век.
Трећина света је слободна (?),
трећина на путу према слободи тек.
Остали тону у добровољно ропство,
као у измаглицу у сутон Пек…
3
Штедише од колевке па до гроба,
Швајцарци! Нек покушају да држе курс
о кључу америчког или светског успеха
онима које превози овамо „Југотурс“.
Повест Неуспеха има жилаво корење.
Песницима, што љубе у скуте душмане,
треба доделити као оном маторцу, ордење.
Локално поднебље има своје вечне Бушмане.
Све ту може, сем да неко о битном шушне.
Диван је ово и добро осигуран свет, срећа
би било да нестане у неповрат.
Чувају га мрак и помрчина, фурије бездушне.
Шекспира , да је, заиста, наш савременик, брат,
подстакла би ова наша (само наша?) несрећа.
4
Не Лорку. Ни Пикаса. Ни Далија.
На другом су се жару пекли, не на оном
на ком Данте, Рембрант, Ђото.
Више је укуса и истине у дрву лимуновом,
но у кори епохе коју познати мото,
сажет у неколико речи, што красе,
новопагане Србе, Бугаре, Цигане и Влахе :
У се, на се и пода се!
Сребрни цар је узалуд овамо доводио Јелине.
Гладијаторе. Римљане. Трачане.
Сасе. Турке, Ђурђијанце, Јевреје.
Ове су покрајине запуштене, уврачане.
Свака је стопа нађубрена балегом миленијума
сасушеном ветровима Хипербореје.
5
Свака је стопа – не слути Европа – бубањ
који би могао да одјекне, и одјекује,
кад на њега нагази папак срне, фазан, лист
опали. Овде је суђено да векује
древних мелодија рудник неисцрпни, чудесан.
Сребрни цар је једини прави император.
Рођен у забитом селу, он се са слугама
споразумевао куцањем. Није оратор.
Није дошао на овај вашар једино он!
Или можда јесте, али прерушен у ковача?
Не привлачи га укус мекика и пљескавица,
јагњетине и прасетине румене месних тровача.
Мудрији је од славних песника, црва у сиру.
Царује у потопљеном руднику, тамном виру.
6
Сав је суштина Сребрни цар, заборав
у коме се самородно злато једино купа.
Шекспира овде чека неисцрпан рудник;
музиканте и шпекуланте, светина глупа.
Те воде што из потопљених окана извиру
знају да о важним стварима овде – ни мукајет.
И Шекспира ће, на крају света, овде
збунити контраст, као залутале Тамни вилајет.
Са онима који умиру све истине не умиру.
Вода је научила преносећи светлост свећа
с овог на онај свет науке древне смисао.
Шетајући у сутон испод високог дрвећа,
брестова, топола, јабланова, јова,
пуним сам плућима свежину удисао.
7
Док сам се пробијао кроз густину снова,
као кроз вашар, или кроз пљусак летњи, покисао,
док сам под неким наслоном писао, цртао,
бележио – ја нисам узалуд писао.
Пробијајући се кроз заборављено, кроз шипражје,
кроз детаље густе као медно саће,
савлађивао сам препреке многе, вражје,
верујући, ко они што припремају даће,
да сам сав тренутак, и сав трепет струне
оне виолине што је спојена тајно
са оркестрима у космосу,
са оркестрима што свирају бескрајно,
и онда када нас грана у мраку ниска
или песница доушника и фурије млатне по носу…
II
Не слушај што мисле и говоре о мени.
Мој отац није мој отац; мој отац је далеко.
Моја је душа ломнија од кристала.
Нека ти река каже ко сам. Реци јој, реко!
Заборави речи трговаца, занатлија, мурије.
Предрасуда је гвозден оков око срца.
Боли као огреботине, или око курије.
Кажу да сам луда : синови живог мрца,
и исто понављају сви остали – фурије,
што овим тлом миле као мрави.
Ја сам одувек био нешто друго
и друкчије, срма, роса у трави…
III
Гаврани на речном спруду, а по насељима
сујетни и празни људи черече Сина Божијег, Бога.
Двадесети век је сливник свега и свачега.
Начинио је буњиште од развоја мога…
Зар у томе веку живим? Зар не у срцу, у дубини?
То је најбољи начин да упознам дубоку сету.
Шта бих хтео? Зар да неко буде сличан мени,
одбачен, прокажен, распет, ма где било у свету?…
Надиру године зле и пуца одбрамбени зид
наше душе, нашег прибирања, наше тврђаве.
Ово је време зла и страве која ће самлети
све. Јер овај век као да је створен за рђаве.
Мртав је, тврде Бог. Милионе је мимоишла
подношљивија судбина, обична људска срећа.
Антибог се одомаћио, опак, суров, себичан.
Врећа која нема дна, закрпљена врећа.
На урођенички самоубилачки порив,
о, како се накалемила лепо ујдурма
белосветских лажова : па рађа
неукусним плодовима и блиста као бурма!…
2. Užasavaju me kad gledam na sadašnjost i kad razmišljam o budućnosti - preobražaji vampira, krvoločnost vampira...
- Kakva će biti umetnost budućnosti?
3. To je - tajna.Tajanstveni su putevi umetnosti budućnosti. Možda će umetnost budućnosti biti bogočovečanska. Jer, kako reče Paskal:”Mi ne poznajemo život, smrt, doli preko Isusa Hrista. Van Isusa Hrista ne znamo ni šta nam je život ni smrt, niti bog, niti mi sami...”
005. Poslednja tajna Isusovog Stradanja i Iskupljenja je jedan novi život, ne na krstu, nego u grobnici.
006. Paskal kaže da Hristos nije učinio nikakvo čudo u grobnici. Na zemlji nije imao gde da se odmori doli u grobnici.
007. Ko sme da uđe u grobnicu Isusa Hrista? (“Samo svetitelji ulaze u nju”. (“Isus Hristos uči živ, mrtav, sahranjen, vaskrsao.”) Zar to nije čudo?
008. Današnja umetnost je pod uticajem, ne demona, nego krvopija. Vrlo su retki stvaraoci dostojni Boga, sposobni da postanu dostojni njega. Vrvi od bednih ljudi, kojima se Bog ne pridružuje, jer je to nedostojno njega; ali nije nedostojno Boga da poneke iz njihove bede izvuče...
009. Treba raščlaniti današnju umetnost, nalik na alu nesitu. Jer 20. vek je za nama, a ono što je on izbacio na balkansko poluostrvo nalik je na litu koja ostane ne samo na obalama reka nego i na poplavljenim putevima i naseljima. Puno ima čudovišta i mutanata koje njihovi nametači nameću kao - poslednju reč umetnosti, a njihova trabunjanja kao remek - dela... Mutanti uspevaju u zlu, čak i kad se neko seti da ih ospori, poriče...
***
“...Um je precenjen. Um rađa bezumlje, sujetu. Pisci pre mene, i pisci koje sam poznavao, želeli su da budu umni, moderni, uspešni, sebični. Istovarivali su iz svojih umova tovare tamne koji su se zvali lepim imenima i ovako i onako, ali koji su u svojoj biti samo senovite
slike i sećanja na ono što je čuo, video, mirisao, okušao, dodirnuo, što je sve otišlo u prošlost, izmenilo se, onakazilo, raspalo, umrlo. Dugo sam se pitao i tražio odgovor: Zašto jednom ne sahrani mrtve i ne ostavi ih mrtvima, i ne beži, nego stoji kao groblje, po kome seni mrtvih igraju, koje čekaju nove mrtvace? Kada sam to shvatio, bilo je moguće
usuditi se i započeti pisanje Opusa, ali ne više kao pisci stare škole, kao Balzak!
Iluzije su opojne, 95% pisaca 20. veka, pa i naših, pa i oni najveći, proživeli su vek u iluzijama. Odgajeni su na farmama nojeva. Mi i nemamo književnih velikana, bardova, mi smo smislili veličine i himere, jer smo mali narod i mala kultura, naše veličine su lokalne; višlji Jerusalim naše moderne umetnosti nikad nije ni postojao, tj. njegove kulise su se pretvorile i pretvaraju se neizbežno u carstvo mrtvih i u smetlište svetsko... Ali, to je tema za jedan drugi razgovor...”
***
020 g. Šta je istina? Vidite da svako vaše pitanje sadrži mnoštvo prećutnih; i ja sam izabrao da makar dotaknem odgovore na neka od njih. Da bi slio kreativno i konstruktivno, pesniku je potrebno vreme, učenje, iskustvo, asimilacija toliko mnogo stvari, da bi to moglo biti, čak, tema jedne posebne knjige. Mlad pesnik luta, kao što svi lutaju u životu. Paskal je divno zapazio da je “tim opasnije što svak ide za jednom istinom; njihova greška nije što idu za jednom lažnom stvari, nego što ne idu (i) za drugom istinom”...
Tokom srednje škole stekao sam dva prijatelja, koji su imali književnih sklonosti, ali posedovahu i izvesnu dozu samoljublja. Jedan od njih mi beše dalji rođak;već je imao preko stotinu pesama, uglavnom pisanih pod raznoraznim (pomodnim ) uticajima; najviše pod uticajem okasnelih imažinista. Pokušavao je da piše i prozu, pod uticajem Lotreamona; donosio je svoje radove da čitam; hteo je da čuje mišljenje o svojim pokušajima. Bio sam nekoliko godina mlađi, i ne baš najpogodnija osoba za procenu tuđeg naprezanja. Drugi - strasni čitalac Montenja i Paskala, čitao mi je ponekad svoje beleške, paradokse, ne tražeći mišljenje. Nije jedan od njih bio anđeo a drugi životinja, ne. Na kraju su me, vremenom, nažalost, izdali. Ali, prvo su izdali sebe. Postali su nesrećni ljudi, jer oni koji su želeli da postanu anđeli, postali su - životinje...
***
6. Nisam oboleo od neizlečive bolesti - biti apsolutno (uvek) u pravu. Bolestan sam od nekih drugih stvari; naučio sam s godinama da me lekari neće izlečiti, jer ću naposletku umreti. Bogočovek leči i čini telo besmrtnim. Bogočovek ponavlja da podnosim lance i telesno robovanje; On nas može osloboditi zasad samo duhovnog robovanja. Bogočovek nam je prijatelj više od svakoga, jer je učinio za mene više nego iko, i drugi ne bi pretrpeli ono što je on pretrpeo od mene, i ne bi umrli za mene u času mojih neverstava i svireposti, kao što je on učinio, i kao što je gotov da učini, i čini u svojim izabranicima i u Svetom pričešću.
***
022. Mašta ima jednu odvratnu crtu - kako je zapazio Paskal – što “tako silno uveličava sadašnjicu time što na nju stalno misli, a tako umanjuje večnost, zato što ne misli na nju, da mi od večnosti stvaramo ništavilo, a od ništavila večnost; i sve to ima svoj tako živ koren u nama da nas sav naš razum od toga ne može sačuvati...” (str. 99)
***
020 b. Bodler je bio vidovit pesnik. Tvrdio je da će svet skončati. “Jedini razlog zbog kojega bi on još mogao da traje jeste njegovo postojanje. A taj je razlog slab u poređenju sa svim onim razlozima koji govore suprotno, posebno s ovim: - šta odsad ima svet da čini pod ovom kapom nebeskom?...” Predvideo je: “Mehanika će nas u tolikoj meri amerikanizovati, progres će u nama u tolikoj meri zakržljati svako duhovno svojstvo, da nijedna krvava sanja, nijedno svetogrđe ili protivprirodnost utopista neće moći da se porede sa njenim pozitivnim rezultatima. Od svakog čoveka koji misli tražim da mi pokaže šta još ostaje od života. Što se tiče religije, mislim da je o njoj uzaludno govoriti i tražiti njene bedne ostatke, jer izlagati se trudu da se poriče Bog jedini je još skandal u sličnim predmetima. Svojina je silovito nestala sa ukidanjem prava starijeg naslednika; ali će doći vreme kada će čovečanstvo, poput nekog osvetničkog ljudoždera, istrgnuti iz ruku i poslednji komad onima koji veruju da su legitimno nasledili revoluciju...”
Prokleti vidovnjak, Bodler je ( po rečima Danila Kiša) stvarao poeziju koja je za njega bila “istovremeno etika, religija i estetika”... Dužnost pesnika nije da “slika svet, jer realizam je taština..., niti treba da ga objašnjava, jer pesnik je Bog i Satana istovremeno, demijurg, njegov jedini cilj i način jeste Lepota kao takva, lepota koja se ravna sa bogom, lepota koja kroz pojavnosti svakodnevnoga sveta doseže do platonovskih prauzora, koja kroz kontemplaciju i ekstazu domašuje natprirodno i supranaturalno...”
Preuzeto iz knjige Miroslava Lukića: "Pesme iz Romana"
 |
| Incisler |
14
Vratio sam se u dom pepela među Hiperborejce.
Roso, ti si bila oblak, široka reka, more.
Labudovi crni, vozite me dalje - na sever!
Živeti ovako i ovde bilo bi mnogo gore!
Jer od Istine ovde nije ostalo ni Ist!
Šta je ostalo od Tribala, Skordiska,
Tračana, Soraba i Srba?
Bolje od arheologa zna hrastov list.
Istoriju moga plemena - istoriju vriska -
razumeju bolje labudovi crni i poneka vrba.
Uzalud se ovde kunu u Sunce i Svetovida.
Grmi u daljini. Bumbar - u blizini - grmi.
Duše mrtvih klize po mesečini
kao listovi po vodi , po srmi...
Vratio sam se u dom pepela među Hiperborejce.
Roso, ti si bila oblak, široka reka, more.
Labudovi crni, vozite me dalje - na sever!
Živeti ovako i ovde bilo bi mnogo gore!
Jer od Istine ovde nije ostalo ni Ist!
Šta je ostalo od Tribala, Skordiska,
Tračana, Soraba i Srba?
Bolje od arheologa zna hrastov list.
Istoriju moga plemena - istoriju vriska -
razumeju bolje labudovi crni i poneka vrba.
Uzalud se ovde kunu u Sunce i Svetovida.
Grmi u daljini. Bumbar - u blizini - grmi.
Duše mrtvih klize po mesečini
kao listovi po vodi , po srmi...
 |
| Incisler |
2
Umetnošću se, pomišljam, đubri
stotinu uparloženih njiva :
sećanje, kao seme pasulja, bubri,
sećanje sećanjem otkriva
nepoznatu lepotu pejsaža - niz breg
se kroz suvu travu obilno sliva -
ne mutan potočić, otopljeni sneg,
već prethodnica potpunog saziva
slika, zvukova, ljubav, mržnja , strah,
šupqina u stablu, početak, četke
za ribanje, litica, izmaglica, vrbe.
Vraćaju se mutne povorke, na mah,
padine, rovovi, tišina praznih soba,
šerpe sa ranim rasadom, kamile jednogrbe...
Umetnošću se, pomišljam, đubri
stotinu uparloženih njiva :
sećanje, kao seme pasulja, bubri,
sećanje sećanjem otkriva
nepoznatu lepotu pejsaža - niz breg
se kroz suvu travu obilno sliva -
ne mutan potočić, otopljeni sneg,
već prethodnica potpunog saziva
slika, zvukova, ljubav, mržnja , strah,
šupqina u stablu, početak, četke
za ribanje, litica, izmaglica, vrbe.
Vraćaju se mutne povorke, na mah,
padine, rovovi, tišina praznih soba,
šerpe sa ranim rasadom, kamile jednogrbe...
 |
| Incisler |
23. август 1971. године
Лепо си све то смислио, Боже,
у тихо сунчано летње поподне.
Изненадни долазак и одлазак анђела,
спуштање завеса, скидање коже.
Мрак шуме непрегледне, непроходне.
Сласт и бол дрхтавих тела.
Судар тела кратак, разоткрио
је право стање ствари.
Титрави пламичак свеће
плану: не тело, већ душа – крвари.
Анђео је исчезао кроз капију родног дома,
упекла је над двориштем и сокаком звезда псећа.
Чини ми се да је сенка дуда преко пута
била пребачена преко плота, као врећа.
Циркус. Салвадор Дали. Пикасо. Циганке.
Лавови. Леопарди. Тигрови. Фолклор.
Књижевни .Провинцијски песници. Шекспир.
Рингишпил векова се врти. Томас Мор,
Еразмо Ротердамски, Аристотел.
Љермонтов; новинар, читалац и писац;
све се то слегло у оближњи мотел,
где банку држи невидљив доушник, Лисац.
Циркус. Векова. Еспап изложен блиста
као лицидерских срца низ, кожа
уштављена, ужад ; багра иста,
копрца се и даље траје, као глиста
пресечена на двоје. Чувај их се,
као тек наоштреног реза ножа!
2
Немам ничега што могу да продам!
Нити има ичег што могу да купим.
Илузије, да; не осваја се слобода
са оваквима, друштвом глупим!
Љермонтов је премлад и нагао;
између Шекспира и будућег је одстојање.
Само са њим укорак може се прећи
овај вашар и ово срање кроз густо грање!
Јер нема тачнијег описа, сочнијег,
за овај прогрес, гунгулу, двадесети век.
Трећина света је слободна (?),
трећина на путу према слободи тек.
Остали тону у добровољно ропство,
као у измаглицу у сутон Пек…
3
Штедише од колевке па до гроба,
Швајцарци! Нек покушају да држе курс
о кључу америчког или светског успеха
онима које превози овамо „Југотурс“.
Повест Неуспеха има жилаво корење.
Песницима, што љубе у скуте душмане,
треба доделити као оном маторцу, ордење.
Локално поднебље има своје вечне Бушмане.
Све ту може, сем да неко о битном шушне.
Диван је ово и добро осигуран свет, срећа
би било да нестане у неповрат.
Чувају га мрак и помрчина, фурије бездушне.
Шекспира , да је, заиста, наш савременик, брат,
подстакла би ова наша (само наша?) несрећа.
4
Не Лорку. Ни Пикаса. Ни Далија.
На другом су се жару пекли, не на оном
на ком Данте, Рембрант, Ђото.
Више је укуса и истине у дрву лимуновом,
но у кори епохе коју познати мото,
сажет у неколико речи, што красе,
новопагане Србе, Бугаре, Цигане и Влахе :
У се, на се и пода се!
Сребрни цар је узалуд овамо доводио Јелине.
Гладијаторе. Римљане. Трачане.
Сасе. Турке, Ђурђијанце, Јевреје.
Ове су покрајине запуштене, уврачане.
Свака је стопа нађубрена балегом миленијума
сасушеном ветровима Хипербореје.
5
Свака је стопа – не слути Европа – бубањ
који би могао да одјекне, и одјекује,
кад на њега нагази папак срне, фазан, лист
опали. Овде је суђено да векује
древних мелодија рудник неисцрпни, чудесан.
Сребрни цар је једини прави император.
Рођен у забитом селу, он се са слугама
споразумевао куцањем. Није оратор.
Није дошао на овај вашар једино он!
Или можда јесте, али прерушен у ковача?
Не привлачи га укус мекика и пљескавица,
јагњетине и прасетине румене месних тровача.
Мудрији је од славних песника, црва у сиру.
Царује у потопљеном руднику, тамном виру.
6
Сав је суштина Сребрни цар, заборав
у коме се самородно злато једино купа.
Шекспира овде чека неисцрпан рудник;
музиканте и шпекуланте, светина глупа.
Те воде што из потопљених окана извиру
знају да о важним стварима овде – ни мукајет.
И Шекспира ће, на крају света, овде
збунити контраст, као залутале Тамни вилајет.
Са онима који умиру све истине не умиру.
Вода је научила преносећи светлост свећа
с овог на онај свет науке древне смисао.
Шетајући у сутон испод високог дрвећа,
брестова, топола, јабланова, јова,
пуним сам плућима свежину удисао.
7
Док сам се пробијао кроз густину снова,
као кроз вашар, или кроз пљусак летњи, покисао,
док сам под неким наслоном писао, цртао,
бележио – ја нисам узалуд писао.
Пробијајући се кроз заборављено, кроз шипражје,
кроз детаље густе као медно саће,
савлађивао сам препреке многе, вражје,
верујући, ко они што припремају даће,
да сам сав тренутак, и сав трепет струне
оне виолине што је спојена тајно
са оркестрима у космосу,
са оркестрима што свирају бескрајно,
и онда када нас грана у мраку ниска
или песница доушника и фурије млатне по носу…
Хамлет и Офелија
I
Сумњај у све : у живот, у стихове,
у моћ расковника, у будућност своју,
сумњај у завере, обећања, у године ове,
али у љубав никад не посумњај моју!
Зар да занеме уста моја, као увело цвеће
које си ми поклонила насред ћуприје?
Мрак се увукао у мене да би побелео од среће.
Никада нисам волео – роспије!
Јоргован и сутон мора да су близанци.
Не пренемажи се, не скрећи поглед, Ника.
Водичи мечака и облаци су – одрпанци,
штићеници ујдурми, страшних виновника…
I
Сумњај у све : у живот, у стихове,
у моћ расковника, у будућност своју,
сумњај у завере, обећања, у године ове,
али у љубав никад не посумњај моју!
Зар да занеме уста моја, као увело цвеће
које си ми поклонила насред ћуприје?
Мрак се увукао у мене да би побелео од среће.
Никада нисам волео – роспије!
Јоргован и сутон мора да су близанци.
Не пренемажи се, не скрећи поглед, Ника.
Водичи мечака и облаци су – одрпанци,
штићеници ујдурми, страшних виновника…
II
Не слушај што мисле и говоре о мени.
Мој отац није мој отац; мој отац је далеко.
Моја је душа ломнија од кристала.
Нека ти река каже ко сам. Реци јој, реко!
Заборави речи трговаца, занатлија, мурије.
Предрасуда је гвозден оков око срца.
Боли као огреботине, или око курије.
Кажу да сам луда : синови живог мрца,
и исто понављају сви остали – фурије,
што овим тлом миле као мрави.
Ја сам одувек био нешто друго
и друкчије, срма, роса у трави…
III
Гаврани на речном спруду, а по насељима
сујетни и празни људи черече Сина Божијег, Бога.
Двадесети век је сливник свега и свачега.
Начинио је буњиште од развоја мога…
Зар у томе веку живим? Зар не у срцу, у дубини?
То је најбољи начин да упознам дубоку сету.
Шта бих хтео? Зар да неко буде сличан мени,
одбачен, прокажен, распет, ма где било у свету?…
Надиру године зле и пуца одбрамбени зид
наше душе, нашег прибирања, наше тврђаве.
Ово је време зла и страве која ће самлети
све. Јер овај век као да је створен за рђаве.
Мртав је, тврде Бог. Милионе је мимоишла
подношљивија судбина, обична људска срећа.
Антибог се одомаћио, опак, суров, себичан.
Врећа која нема дна, закрпљена врећа.
На урођенички самоубилачки порив,
о, како се накалемила лепо ујдурма
белосветских лажова : па рађа
неукусним плодовима и блиста као бурма!…
Izvor:
 |
| Incisler |
Početak je kraj
i kraj je početak.
Čvorovi se raspliću teško,
veliki čvorovi.
Većina suviše dugo
raspliće čvorove.
Znaju li šta hoće?
Početak je kraj
i kraj je početak.
Imao sam viziju
predela
budućeg muzeja pod vedrim nebom.
Ucep bregova,
stene,
jezero.
Mere
planinske.
Ništa nije ličilo na san srednjevekovni,
a ipak kao da je u blizini bila
građevina od kamena.
***
i kraj je početak.
Čvorovi se raspliću teško,
veliki čvorovi.
Većina suviše dugo
raspliće čvorove.
Znaju li šta hoće?
Početak je kraj
i kraj je početak.
Imao sam viziju
predela
budućeg muzeja pod vedrim nebom.
Ucep bregova,
stene,
jezero.
Mere
planinske.
Ništa nije ličilo na san srednjevekovni,
a ipak kao da je u blizini bila
građevina od kamena.
***
1. (...)“Kad nekoga hoćemo korisno da ispravimo, i da mu pokažemo da se vara, treba promotriti s koje strane on gleda na stvar, jer ova je obično istinita s te strane, pa mu tu istinitost priznati, ali mu otkriti stranu s koje je stvar netačna. On se time zadovoljava, jer vidi da se nije varao, no da je samo propustio da vidi sa svake strane; dakle, čovek se ne ljuti što nije sve video, nego neće da se prevario. - I možda to dolazi otuda što po samoj prirodi čovek ne može sve da vidi, i što se po samoj prirodi ne može varati sa strane koju uzima u obzir; na primer, opažanja čula su uvek istinita” (“čula nas varaju samo kad u naša stvarna opažanja unosimo i ono što smo navikli vezivati za njih, i što nam stvara iluziju”).
Reagujem baš onako kako je opisao Paskal. Ovo je stvar koju bi morao da uvaži svaki kritičar, kojemu je doista stalo do toga dautiče. Delotvorna književna kritika je poželjna. Da li mora da se odgovori na sva pitanja ...i ... kojim redom? Utelefonskom razgovoru rekoste da neće biti više od desetak, a na moj sto je stiglo duplo, i svako od njih podrazumeva i niz drugih (prećutnih) ? (....) Odgovori će zauzeti više prostora od, recimo, jedne stranice “Politike”.A to već unapred nije ohrabrujuća okolnost, ni za vašeg urednika, ni zaeventualnog čitaoca...
001. Književna kritika ima tri vrste neprijatelja: uobražene prepredenjake, koji joj nisu nikad pripadali; ćepenaše, koji su se iz nje povukli; i rđave kritičare, koji je iznutra rastržu.
002. Ostrvljene svinje koje riju po groblju, raskopavajući sveže grobove i komadajući nadute leševe nemilosrdno, alavo - eto slike i prilike rđavih kritičara! Kaljavi ljudi vole kal, kao vampiri svežu krv.
003. Podzemna književnost živi životom prljavog psa, krmačeogrezle u svojoj kaljuzi.
004. Ako postoji podzemna, onda postoji i nadzemna, i nebeska književnost. Nadzemna se deli na mnoge vrste i podvrste. Postojala je i kuhinjska književnost, Rozanova... Pa - jekseraška. Po jekseru, koji su zakivali u telo Razapetog mučenika na krstu...
***
Reagujem baš onako kako je opisao Paskal. Ovo je stvar koju bi morao da uvaži svaki kritičar, kojemu je doista stalo do toga dautiče. Delotvorna književna kritika je poželjna. Da li mora da se odgovori na sva pitanja ...i ... kojim redom? Utelefonskom razgovoru rekoste da neće biti više od desetak, a na moj sto je stiglo duplo, i svako od njih podrazumeva i niz drugih (prećutnih) ? (....) Odgovori će zauzeti više prostora od, recimo, jedne stranice “Politike”.A to već unapred nije ohrabrujuća okolnost, ni za vašeg urednika, ni zaeventualnog čitaoca...
001. Književna kritika ima tri vrste neprijatelja: uobražene prepredenjake, koji joj nisu nikad pripadali; ćepenaše, koji su se iz nje povukli; i rđave kritičare, koji je iznutra rastržu.
002. Ostrvljene svinje koje riju po groblju, raskopavajući sveže grobove i komadajući nadute leševe nemilosrdno, alavo - eto slike i prilike rđavih kritičara! Kaljavi ljudi vole kal, kao vampiri svežu krv.
003. Podzemna književnost živi životom prljavog psa, krmačeogrezle u svojoj kaljuzi.
004. Ako postoji podzemna, onda postoji i nadzemna, i nebeska književnost. Nadzemna se deli na mnoge vrste i podvrste. Postojala je i kuhinjska književnost, Rozanova... Pa - jekseraška. Po jekseru, koji su zakivali u telo Razapetog mučenika na krstu...
***
2. Užasavaju me kad gledam na sadašnjost i kad razmišljam o budućnosti - preobražaji vampira, krvoločnost vampira...
- Kakva će biti umetnost budućnosti?
3. To je - tajna.Tajanstveni su putevi umetnosti budućnosti. Možda će umetnost budućnosti biti bogočovečanska. Jer, kako reče Paskal:”Mi ne poznajemo život, smrt, doli preko Isusa Hrista. Van Isusa Hrista ne znamo ni šta nam je život ni smrt, niti bog, niti mi sami...”
005. Poslednja tajna Isusovog Stradanja i Iskupljenja je jedan novi život, ne na krstu, nego u grobnici.
006. Paskal kaže da Hristos nije učinio nikakvo čudo u grobnici. Na zemlji nije imao gde da se odmori doli u grobnici.
007. Ko sme da uđe u grobnicu Isusa Hrista? (“Samo svetitelji ulaze u nju”. (“Isus Hristos uči živ, mrtav, sahranjen, vaskrsao.”) Zar to nije čudo?
008. Današnja umetnost je pod uticajem, ne demona, nego krvopija. Vrlo su retki stvaraoci dostojni Boga, sposobni da postanu dostojni njega. Vrvi od bednih ljudi, kojima se Bog ne pridružuje, jer je to nedostojno njega; ali nije nedostojno Boga da poneke iz njihove bede izvuče...
009. Treba raščlaniti današnju umetnost, nalik na alu nesitu. Jer 20. vek je za nama, a ono što je on izbacio na balkansko poluostrvo nalik je na litu koja ostane ne samo na obalama reka nego i na poplavljenim putevima i naseljima. Puno ima čudovišta i mutanata koje njihovi nametači nameću kao - poslednju reč umetnosti, a njihova trabunjanja kao remek - dela... Mutanti uspevaju u zlu, čak i kad se neko seti da ih ospori, poriče...
***
“...Um je precenjen. Um rađa bezumlje, sujetu. Pisci pre mene, i pisci koje sam poznavao, želeli su da budu umni, moderni, uspešni, sebični. Istovarivali su iz svojih umova tovare tamne koji su se zvali lepim imenima i ovako i onako, ali koji su u svojoj biti samo senovite
slike i sećanja na ono što je čuo, video, mirisao, okušao, dodirnuo, što je sve otišlo u prošlost, izmenilo se, onakazilo, raspalo, umrlo. Dugo sam se pitao i tražio odgovor: Zašto jednom ne sahrani mrtve i ne ostavi ih mrtvima, i ne beži, nego stoji kao groblje, po kome seni mrtvih igraju, koje čekaju nove mrtvace? Kada sam to shvatio, bilo je moguće
usuditi se i započeti pisanje Opusa, ali ne više kao pisci stare škole, kao Balzak!
Iluzije su opojne, 95% pisaca 20. veka, pa i naših, pa i oni najveći, proživeli su vek u iluzijama. Odgajeni su na farmama nojeva. Mi i nemamo književnih velikana, bardova, mi smo smislili veličine i himere, jer smo mali narod i mala kultura, naše veličine su lokalne; višlji Jerusalim naše moderne umetnosti nikad nije ni postojao, tj. njegove kulise su se pretvorile i pretvaraju se neizbežno u carstvo mrtvih i u smetlište svetsko... Ali, to je tema za jedan drugi razgovor...”
***
020 g. Šta je istina? Vidite da svako vaše pitanje sadrži mnoštvo prećutnih; i ja sam izabrao da makar dotaknem odgovore na neka od njih. Da bi slio kreativno i konstruktivno, pesniku je potrebno vreme, učenje, iskustvo, asimilacija toliko mnogo stvari, da bi to moglo biti, čak, tema jedne posebne knjige. Mlad pesnik luta, kao što svi lutaju u životu. Paskal je divno zapazio da je “tim opasnije što svak ide za jednom istinom; njihova greška nije što idu za jednom lažnom stvari, nego što ne idu (i) za drugom istinom”...
Tokom srednje škole stekao sam dva prijatelja, koji su imali književnih sklonosti, ali posedovahu i izvesnu dozu samoljublja. Jedan od njih mi beše dalji rođak;već je imao preko stotinu pesama, uglavnom pisanih pod raznoraznim (pomodnim ) uticajima; najviše pod uticajem okasnelih imažinista. Pokušavao je da piše i prozu, pod uticajem Lotreamona; donosio je svoje radove da čitam; hteo je da čuje mišljenje o svojim pokušajima. Bio sam nekoliko godina mlađi, i ne baš najpogodnija osoba za procenu tuđeg naprezanja. Drugi - strasni čitalac Montenja i Paskala, čitao mi je ponekad svoje beleške, paradokse, ne tražeći mišljenje. Nije jedan od njih bio anđeo a drugi životinja, ne. Na kraju su me, vremenom, nažalost, izdali. Ali, prvo su izdali sebe. Postali su nesrećni ljudi, jer oni koji su želeli da postanu anđeli, postali su - životinje...
***
6. Nisam oboleo od neizlečive bolesti - biti apsolutno (uvek) u pravu. Bolestan sam od nekih drugih stvari; naučio sam s godinama da me lekari neće izlečiti, jer ću naposletku umreti. Bogočovek leči i čini telo besmrtnim. Bogočovek ponavlja da podnosim lance i telesno robovanje; On nas može osloboditi zasad samo duhovnog robovanja. Bogočovek nam je prijatelj više od svakoga, jer je učinio za mene više nego iko, i drugi ne bi pretrpeli ono što je on pretrpeo od mene, i ne bi umrli za mene u času mojih neverstava i svireposti, kao što je on učinio, i kao što je gotov da učini, i čini u svojim izabranicima i u Svetom pričešću.
***
022. Mašta ima jednu odvratnu crtu - kako je zapazio Paskal – što “tako silno uveličava sadašnjicu time što na nju stalno misli, a tako umanjuje večnost, zato što ne misli na nju, da mi od večnosti stvaramo ništavilo, a od ništavila večnost; i sve to ima svoj tako živ koren u nama da nas sav naš razum od toga ne može sačuvati...” (str. 99)
***
020 b. Bodler je bio vidovit pesnik. Tvrdio je da će svet skončati. “Jedini razlog zbog kojega bi on još mogao da traje jeste njegovo postojanje. A taj je razlog slab u poređenju sa svim onim razlozima koji govore suprotno, posebno s ovim: - šta odsad ima svet da čini pod ovom kapom nebeskom?...” Predvideo je: “Mehanika će nas u tolikoj meri amerikanizovati, progres će u nama u tolikoj meri zakržljati svako duhovno svojstvo, da nijedna krvava sanja, nijedno svetogrđe ili protivprirodnost utopista neće moći da se porede sa njenim pozitivnim rezultatima. Od svakog čoveka koji misli tražim da mi pokaže šta još ostaje od života. Što se tiče religije, mislim da je o njoj uzaludno govoriti i tražiti njene bedne ostatke, jer izlagati se trudu da se poriče Bog jedini je još skandal u sličnim predmetima. Svojina je silovito nestala sa ukidanjem prava starijeg naslednika; ali će doći vreme kada će čovečanstvo, poput nekog osvetničkog ljudoždera, istrgnuti iz ruku i poslednji komad onima koji veruju da su legitimno nasledili revoluciju...”
Prokleti vidovnjak, Bodler je ( po rečima Danila Kiša) stvarao poeziju koja je za njega bila “istovremeno etika, religija i estetika”... Dužnost pesnika nije da “slika svet, jer realizam je taština..., niti treba da ga objašnjava, jer pesnik je Bog i Satana istovremeno, demijurg, njegov jedini cilj i način jeste Lepota kao takva, lepota koja se ravna sa bogom, lepota koja kroz pojavnosti svakodnevnoga sveta doseže do platonovskih prauzora, koja kroz kontemplaciju i ekstazu domašuje natprirodno i supranaturalno...”
Preuzeto iz knjige Miroslava Lukića: "Pesme iz Romana"
Нема коментара:
Постави коментар