ЧЕТВРТА ЕЛЕГИЈА
0, животна дрвета, када ћете
зазимети? Ми немамо јединства.
Ми споразумни нисмо као птице
селице. Позно и превазиђени
наједном се сучељавамо с ветром
и рушимо се окомито тад
у немарно и хладно језеро.
У исти мах смо свесни цветања
и сасушења. Негде пак још ходе
лавови, који не знају, догод су
велелепни, за било какву немоћ.
Међутим, ми, док једно једино
замишљено, целовито, већ туђе
обиље осећамо и прегнуће.
Непријатељство - то је прво нама
при руци. Зар се љубавници стално
не повлаче ка својим ивицама, -
они што себи некад завичај,
лов и пространства обећаваху.
Ту се за цртеж једнога тренутка
опречност справља као подлога,
напорно, да се нама покаже;
јер врло јасно поступа се с нама.
Ми не знамо контуре осећања,
већ само шта га споља обликује.
Ко још са стрепњом није седео
пред завесом свог срца? Она се
раскрилила: на сцени растанак.
Разумљиво је ово. Познат врт,
лако се њише: тад тек играч дође.
Не овај. Доста! Макар да се прави
не знам колико лаган, прерушен је
и постаје наједном грађанин
и пролази кроз кухињу у стан.
Не желим ове полуиспуњене
маске; радије лутку. Јер је она
бар пуна. Желим да поднесем њен
испуњеи труп и жице и њен лик
што је од пуког саздан изгледа.
Ево ме. Стадох насупрот. Па макар
и да утрну светиљке, и макар
да кажу: Ничег више неће бити -
макар са позорнице да заструје
ваздуха сивог празнина и дах,
макар ниједан тихи предак мој
не седео крај мене више, нити
иједна жена, чак ни онај дечак
што шкиљи смеђим очима; ја ипак
остајем. Увек биће гледања.
Нисам ли зар у праву? Ти, мој оче,
који си мене ради тако горко
гутао живот, кушајући мој,
морања мога први мутни излив,
док растох, кушајући непрестано,
и занет укусом толико стране
будућности, мој поглед замагљени
испитујући, - ти, мој оче, који,
откако умре, у мојој нади често,
сред мене, стрепиш, и равподушје
какво мртваци знају, цела царства
равнодушја одбацујеш рад моје
мајушне судбе, - нисам ли у праву?
Реците и ви да ли сам у праву,
ви што сте мене некад волеле
због сићушнога онога почетка
љубави према вама, а од кога
ја сам се увек одвраћао, јер се
простор у вашем лицу, док га волех,
претварао у мојим очима
у светски простор, простор у ком вас
не беше више...: нисам ли у праву
што испред позорнице луткарске
желим да чекам, не, и више још,
да гледам тамо тако потпуно
да се, да моје гледање на крају
изједначи, ту мора анђео
појавити и дићи лутке увис.
Лутка и анђео: тек ово биће
коначно позориште. Онда ће се
састати оно што ми непрестано
одјељујемо постојећи. Тек ће
онда од наших доба годишњих
настати венац целог битисања.
Играће онда анђео над нама.
Погледај самртнике: не слуте ли
како је пуки изговор све оно
што ми чинимо овде? Све је друго,
а не што јест. 0, часови детињства,
кад се за обличјима налазила
не само прошлост већ и нешто више,
а пред нама будућност није била.
Додуше, ми смо расли, и понекад
хтели да порастемо што пре,
донекле онима за љубав који
сем одраслости ништа немаху.
А ипак смо, корачајући за се,
трајношћу били запојени, стално
стојећи ко у међупростору
међ светом и међ играчком, на једном
месту што беше од почетка самог
намењено за чисто збивање.
Ко може дете, онако како стоји,
да покаже? Ко може да га стави
у сазвежђе, и меру одстојања
у руке да му да? Ко дечју смрт
начинити од сива хлеба може
што тврдне, - или сред округлих уста
поставити је, као семенку
јабуке лепе?... Лако је убице
прозрети. Али, смрт, васцелу смрт,
још пре живота тако питомо
у себи садржати, а при том
не љутити се, - то се не може
описати.
 |
| Katarina Zarić |
ПЕТА ЕЛЕГИЈА
Посвећено госпођи Херти Кениг
Ал' ко они збиља јесу, реци, ови путници
пролазнији малчице и од нас самих,
они које од ранога часа, ужурбано,
цеди нека - коме, коме за љубав -
никада задовољна воља? Цеди их,
повија, у узлове свија и витла,
хита их па их хвата; силазе
као из науљеног, глаткијег ваздуха
на похабаном, од вечитог њиховог
узлетања све тањем ћилиму, овом
ћилиму изгубљеном у свемиру.
Раширен он је попут фластера,
као да је небо предграђа онде
ранило земљу.
И тек што се на њему,
усправни, нађу и покажу свога Доскока
велико почетно слово..., већ их, најјаче
људе, поново свија, шале ради, захват
што вазда се враћа, ко што је Аугуст Снажни
калајни тањир за столом.
Ах, а око ове
средине ружа гледања:
цвета и губи латице. Око овог
тучка, овог жига погођеног од сопственог
цветнога праха, поново оплођеног
у привидни плод незадовољства, којега
никада нису свесни, - незадовољства
што блиста, и најтањом горњом скрамом
лако се привидно осмехује.
Па затим: онај свели, наборани старац
који се опире, који само још бубња,
скврчен у својој огромној кожи, што као
да је раније два човека садржала,
па један сад лежи на гробљу,
а овај га је преживео,
глув и понекад мало
смушен у обудовелој кожи.
Али онај млади, мужевни човек који
као да је син плећа и калуђерице:
једар и забрекао, препун
мишића и припроста духа.
O, ви,
које је нека бољка, док је још била мала,
добила као играчку током једног
од својих дугих прездрављивања...
Ти, који уз туп пљесак,
какав само воће познаје, незрео,
свакога дана по сто пута опадаш
с дрвета заједнички сазданог покрета
(дрвета које, брже од воде, за неколико
минута прође кроз пролеће, лето и јесен) -
опадаш и одбијаш се од гроба:
понекад, за пола почивке, буде да ти мило
лице се уобличи окренуто преко
ка твојој мајци, ретко нежној; али се
бојажљиви, једва започет поглед
топи у твоме телу, губи
у његовим површинама... И опет
пљеска онај мушкарац рукама, за одскок,
и пре но што икада јасније постанеш свестан
бола у близини срца што вечито каса,
паљење табана претекне то своје
порекло, са неколико телесних суза,
хитро у твоје очи натераних.
И онда ипак, наслепо,
осмејак...
Анђеле! о, узми, узбери ту ситноцвету
лековиту биљку. Набави вазу,
у њој је сачувај! Стави је међу оне
радости што за нас још нису отворене,
у љупкој је урни величај цветастим
натписом пуним замаха: „Subrisio Saltat."
Па затим, љупка, ти,
ти коју немо прескачу
најлепше радости. Можда су
твоје ресе срећне за тебе -,
или се над младим
једрим грудима зелена метална свила
осећа бескрајно размажено и ничег није лишена.
Ти,
пијачни плоде равнодушја, непрестано друкчије
полаган на колебљиве тасове равнотеже,
пред свима раскриљујући мишке.
Где, о где је место - ја га носим у срцу -
где још ни близу нису умели, где су још
отпадали једно од другог, као
животиње што скачу једна на другу,
а не спарују се; -
где су тегови још тешки;
где се са својих узалудно
усковитланих палица тањири
сручују тетураво...
И изненада у овом тегобном Нигде,
изненада неизрециво место,
где се чиста премаленост
несхватљиво преобраћује -, прескаче
у ону празну преобилатост.
Где се рачун са безброј места
без бројака разрешава.
Тргови, о трг у Паризу, бескрајно позорје,
где модискиња, Madame Lamort,
немирне путеве земље, бескрајне траке
сплиће и везује и од њих ствара нове
машнице, наборе, цвеће, кокарде, вештачко воће -
све то лажно обојено - за јевтине
зимске шешире судбине.
...................................
Анђеле!: Да постоји неко место, које
не знамо, и онде, на неизрецивом ћилиму,
када би љубавници, који овде
никад не досежу до умећа, показивали
смеле високе фигуре узлета срца,
своје куле од уживања, своје
лествице што се одавно само на себе
ослањају онде где тла и не беше,
дрхтећи, - и кад би умели то, окружени
гледаоцима, безбројиим немим мртвацима:
Да ли би они оида бацали своје последње,
вазда штеђене, вазда скриване, незнане нама,
вечно важеће новчиће среће пред то двоје
што се истинито осмехују на утољеноме
ћилиму?
 |
| Katarina Zarić |
ШЕСТА ЕЛЕГИЈА
Смоквино дрво, мени одавно много већ значи
како безмало сасвим прескачеш цвет
и у зарана одлучен плод утискујеш,
без величања, своју чисту тајну.
Ко водоскока цев повијено твоје грање
гони наниже сок и навише: и он из сна,
готово се и не будећи, прескаче
у срећу свога најслађег остварења.
Гле: као бог у лабуда.
... Ми се пак задржавамо,
ах, ми у цветању видимо славу, па у окаснелу
срж свог коначног плода издани улазимо.
Мало их има у којих нагон за делањем навре
толико снажно да чврсто већ стоје, ужарени
усред обиља срца, када им искушење
да процветају дирне ко благи ноћни дашак
младост око усана, очне капке додирне:
јунаци то су можда, и они прерано
одређени да преко отиду, којима
смрт-баштован друкчије жиле повија.
Они хрле напред: сопственом осмејку
предњаче, ко у Карнаку на издубеним рељефима
запреге које предњаче краљу победиоцу.
Чудесно близак је јунак младим мртвацима. Трајање
њега се не тиче. Појава његова јест постојање;
вазда се помера и ступа у промењено
сазвежђе своје сталне опасности. Малобројни
могу га тамо наћи. Ал' судбина, изненада
одушевљена - која мрачно прећуткује нас -,
у вихор његовог света разбрујалог песмом га носи.
Јер никог не чујем као њега. Наједном ме прожима
са струјом ваздуха његов потамњен звук.
А онда, како бих се радо скрио пред чежњом:
0, да сам дечак, да то смем још бити, да седим
на будуће наслоњен руке и читам о Самсону,
о његовој мајци што најпре ништа, а потом све роди.
Зар није био већ јунак у теби, о мајко, зар није
већ онде, у теби, почео његов велмошки избор?
Хиљаде су, хотећи он да буду, кључале
у утроби, ал' гле: он је хватао, испуштао -,
бирао је и умео. И кад је стубове ломио,
то беше што се из света твог тела
у ужи пробио свет, где је и даље
бирао и умео. 0, ви мајке јунака,
порекло набујалих река! Клисуре, у које се
високо с руба срца, појући жално,
бацаху девојке већ, будуће жртве сину.
Јер док је хрлио јунак кроз боравишта љубави,
сваки га је дизао, сваки удар срца,
намењен њему; окренут већ, он је
стајао на крају осмехивања, - друкчији.
РАЈНЕР МАРИЈА РИЛКЕ
ДЕВИНСКЕ ЕЛЕГИЈЕ
Превео: Бранимир Живојиновић
Нема коментара:
Постави коментар