Ogledi o nadi i strahu - Slobodan Škerović

Нада, вера, љубав – бодхисатва - песник

Јесења магла и дажд.
И мада се не види Фуџи,
она уноси радост у срце.

Башо

I

Хришћанство је успоставило један идол – наду, иако се декларисало као вера која за узор има повратак створитељском извору – љубави. Нада је у суштини пасивни принцип, она се јавља у оних који чекају да се догоди чудо, а да при томе сами ништа не чине, него једино трпе овај живот.

Увек сам био сумњичав према нади, нада се у мени јављала само онда када сам био у кризи и када нисам видео излаз, када нисам могао да донесем одлуку. Али наду никада нисам доживљавао као свог покретача, изгледала ми је као израз немоћи. Па, зашто су онда велики хришћански филозофи-теолози, инсистирали да наду, према неком њеном квалитету, сврставају уз веру и љубав? И могу ли јој ја у свом личном искуству доделити такво место?

Да бих ствар поставио како треба, цитираћу Св. Јована Лествичника: „А сад, после свега што је речено, остаје ово троје, свеза која све повезује и држи: вера, нада, љубав. А највећа је љубав (1.Кор.13,1З), јер се њоме именује Бог (уп. 1.Јн.4,16). По моме мишљењу, вера је зрак, нада светлост, а љубав круг сунчев. А све чине један блесак и један сјај.“

„Вера све може да учини, све да твори. Наду милост Божија ограђује и чини је непостидном. А љубав никад не пада, не заостаје и не да мира ономе који је занет њеним блаженим одушевљењем.“

„Моћ љубави је у нади. Надом очекујемо награду за љубав.“ (1)

Интересантно је како Јован Лествичник повезује наду с љубављу. Он тврди да је нада „ризница пре ризнице“, дакле, да је нада антиципација награде, односно радости која је основна карактеристика љубави као непосредног доживљаја Бога. Нада се јавља пре него што је љубав искушена. „Она је одмор од мука... она убија очајање, она је слика будућих добара... Монах који је њоме испуњен, употребљава је као нож којим коље униније. Наду рађа искуство дарова Господњих. ...“

Зашто кажем да је нада идол? Она се појављује као у вези с љубављу само онда када се љубав оствари, па се онда с те тачке сагледава и нада као она светлост ка којој, још увек невидљивој, тежимо. Но пре тога, из мрака, она је чисти израз патње, вапај – нада је у тим тренуцима исто што и безнађе. Но и као таква, она јесте семе једне могућности, могућности ослобођења од патње.

С друге стране, патња може трајати јако дуго, читав живот, и сама нада може да послужи као изговор, уколико се сматра довољном за избављење, да се та патња продужава. Ово сматрам да је због тога што изгледа да у нади не постоји сила која може да утиче на човека да се покрене с мртве тачке. Знам из искуства да је тренутак у коме сам се и сâм покренуо био тренутак у коме сам одустао од надања да ће се догодити чудо, него сам свесно, упркос патњи, учинио напор да је превазиђем. А где је ту била нада? Изгледало ми је да сам се у том тренутку био одрекао ње.

Тај напор да се нешто промени био је заснован на вери, на способности да се упркос свему чини нешто слободно, да се крене у једном правцу, који није изван себе, јер у таквом кретању би нада и даље била присутна, пројектована у неке могуће спољашње околности претпостављеног вишег квалитета, већ је кретање било унутарње: покушавао сам да у себи нађем ослонац и пут који би ме одржавао сабраног, без обзира на то има ли наде да се то оствари или не. А управо у томе је и било чудо.

За Јована Лествичника „вера је зрак“. Али дејство вере се огледа и у најцрњем мраку. Када сам решио да својим снагама превазиђем патњу, нада ми више није била потребна. Нисам патио због тога што нема светлости. Имао сам веру, а она је била зрак – силе која ми се представила као нешто потпуно апстрактно, једино доступна као знање, али не и као нешто чулно, као светлост. Можда је нада и даље постојала, али само као знак после кога је уследила вера. Проблем је у томе што ње више није било на нивоу апстрактног, делатног. Наде је било само тамо где је владала пропаст. Значи у прошлости.

У тренутку садашњости, све се преклапа. Човек све види, оно што је било и оно што је сада. Ствар је у томе што је сада све разрешено, а уколико није, човек се поново пројектује у времену, јер остало је нешто што тек треба урадити, а то није свршено – овако се и нада враћа и пројектује у будућност – али она не постоји као одлучујући моменат, какав је вера, која једино постоји сада.

Свако ко се бавио собом зна шта је то активни принцип и како он разрешава ситуације које захтевају разјашњење, односно разумевање – активни принцип не дозвољава продужена, одложена дејства. Разумевањем неке појаве њено дејство престаје, докида се. Вера помаже и без освешћења да се заустави дејство карме – принципа акције и реакције, јер вера амортизује свако дејство силином коју црпе из непресушног извора оностраности, метафизичког, силе. И сам чин вере заправо представља знање о томе како ствари заиста стоје – у вери је знање да ствари никако не постоје по себи, већ да их твори сила. Па стога постаје јасно да се уместо фиксирања на ствари, фиксирањем на силу, а то је начин вере, превазилази дејство ствари, њима се просто одузима моћ коју им је приписивало незнање.

Јасно је овде да је нада заиста била само знак, означитељ једне непроверене могућности, а делатни принцип се појавио онога часа када се нада превазишла, вера је заузела њено место – није се догодила топлотна смрт. Ако се криза доживљава као непрестано тоњење, она се сада показује као таква да је њено дно управо то декадентно кретање, а не неко досежно апсолутно мировање које обично називамо ентропијом. Принцип ентропије као супротност активном принципу у једном тренутку се покаже као непостојан, он не може да подупре и одржи самог себе. У тренутку када се то разјасни, кретање престаје, престаје криза. Уклоњен је узрок тог кретања – нада, која је призивала могућност да се то догоди.

Шта би се догодило да није било наде? Да ли би уопште било свести о патњи? Да ли би постојало трпљење? Ако је нада (божанска) светлост, онда би субјект који је пасиван а не пати, који у себи нема те светлости, престао да буде субјект. Била би то нека ствар, машина, нешто мртво. Значи, нада је она искра коју називамо животом, не више од тога, али ни мање. Не просто могућност, осим ако се могућност схвати као потенцијал да се направи разлика између мртве и живе материје.

Нада, дакле, није својствена мртвим стварима, али нема је ни тамо где је свест о смрти превладана, укинута. Има је само у једној пројекцији где не постоји делатност која разликује мртво од живог. Она као да је у неком немогућем процепу, тамо где се мешају ствари које никако не могу да буду заједно. Ово се не може схватити као пројекција у времену, из искре полази зрак истога часа када се појави искра. Та веза између наде, вере и љубави је тројединство, погрешно је схватати их у низу. Немогуће је тако их схватити – а ово се открива већ на становишту вере. Од вере до љубави, ма колико ми пројектовали ту разлику на сопствени живот, који се одвија у времену и простору, нема заправо никаквог растојања. У вери је љубав већ досегнута, али она се не испољава нужно у тој пројекцији, животу. За то је потребан посебан напор, или да кажем – сила. Поимање силе као безграничне, неизмерне, не само као искре, као семена могућности. Него као свемогуће – која омогућује да се превлада и сам живот.
Само свемогућа сила може да се појави као љубав, само човек који себе схвата као таквог може себи да приушти да воли. Све мање од тога је само жеља, привид, претензија.


II

Лептиру,
да си умео певати
одавно би био у кавезу.

Док сам читао Башоове (2) песме, потпуно неочекивано се појавило једно питање: а шта ако нада засија мало снажније? Ово гледе људског усуда – рецимо, сме ли песник да привуче исувише пажње? Зар неће одмах потрчати ватрогасци да гасе пожар?

Може ли сама нада да се толико распламса и прескачући апстрактност вере, преведе љубав у суморни свет и тако разреши све дилеме? Може ли се онај јаз који обично премошћује филозофија, из потребе да се ствари јасно представе у разуму пре него што се досегне егзистенција, премостити а да се не овлада овом урођеном људском способношћу? Није ли и Башо то урадио, као и многи други?

Постоји у човеку страх да ће се распршити, потрошити, да ће нестати уколико не чува своје поседе, укључујући и онај највреднији посед – знање. Постоји у њему и велика нејасноћа гледе његових способности и моћи да утиче и помогне другима, наиме: где је ту мера? Јесте да је љубав та мера, али је љубав безгранична и неисцрпна, и нема је у свакога. Ако се љубав превише испољи у свету људи, шта ће се догодити?

 
Како може човек да живи усамљен, па макар то у неком тренутку изгладало сасвим могуће, и да не осети везу с другима, ону суштинску, унутарњу, преко исте оне силе која га твори? Јер љубав не делује споља на људе, већ изнутра. Она изнутра топи страсти и одбране.

Па ипак, у свету људи, као да је та сила скоро у потпуности онемогућена.
У махајана будизму постоји једна идеја, идеја да се за живота пробуђени човек не узнесе у апстрактну нирвану, већ да настави свој живот на овој Земљи и учини све да помогне бићима која пате, како би и она превладала патњу. Такав човек назива се бодхисатва. Разуме се, и сваки хришћанин који је искусио божанску љубав, не разликује се од оваквог „пробуђеног“ будисте – будућег Буде.

Ова идеја, међутим, изазива доста скептицизма због чињенице да свако мора да учини споствени напор како би превладао патњу, а неко ко ју је већ превладао може једино да другима укаже на пут, не више од тога. Каквог смисла онда има одлагање промене обитавалишта, уколико не постоји права мотивација за то? А мотивације у пробуђеног заиста нема, човек који је обасјан знањем односно љубављу више нема посла с двојствима као што су добро-зло или живот-смрт.

Но, можда је ово лажна дилема, можда мотивација постоји, али у оних који још увек пате, можда је управо њихова нада та мотивација која покреће бодхисатву? Можда они који пате позајмљују мотивацију онима који су већ ослобођени? Изгледа као да ту постоји нека невидљива интеракција.

И чини се да је управо тако. Јер онај који познаје и поседује љубав више нема страха за себе, а разуме да је разлика између њега и других несуштаствена. Она копрена појединачног живота истопила се пред силом љубави и разоткрила друге као једно те исто постојање, тако хришћанин у свакоме човеку види Христа, заједничку суштину.


Пријатељу, не заборави
на скривен у честару
цвет шљиве!


За Башоа кажу да је био усамљеник, доминантно осећање у његовој поезији је управо „туга усамљености“. Живео је као монах, иако међу људима, окружен својим ученицима. Одлазио је на пут сам, писао, и враћао се. Његова поезија толико исијава љубав да ова моја дискусија полако долази до разрешења – ако се тражи начин на који неко може да помогне другима да превазиђу своје предрасуде, онда је јасно да је поезија свакако један од тих начина. А извор те поезије је песник који је несебично исијава.

Колико ономе ко је огрезао у наду може да значи светлост која га обасја из Башоове поезије? Како се само та нада увећа кад је додирне љубав и како се осветли тај пут (ка) љубави!

Сада је јасно да се нада, вера и љубав не могу посматрати као одвојене. Ма како нада, посматрана засебно, изгледала усамљена и нејака, скривена у честару, она означава почетак пута, она сагледава и његов циљ.

1. Св. Јован Лествичник, Лествица божанственог усхођења, са старогрчког Димитрије Богдановић, Светосавље, Хиландар, 1997. Поука XXX. 

2. Мацуо Башо, Ветар са Фуџијаме, у преводу Петра Вујичића, Глас, Бања Лука, 1989, стр. 24, 29, 56.

Slobodan Škerović 

Izvor: Poems and Essays

preuzet tekst: NADA 

 

 

 

 

 

Teror, drhtanje...

„Kukavičluk je najveći greh“
M. Bulgakov, „Majstor i Margarita“

latinski: terror>terrere - plašiti se; IE *ters - tresti se, drhtati


Budizam, pogotovo zen budizam, retko se bavi obrazlaganjem nekog konkretnog pojma, pa tako i pojma strah. Budizam je elegantna filosofija, njen predmet je oslobađanje od patnje, dakle, razrešenje pitanja naše egzistencije, a to razrešenje događa se činom oslobađanja. Budizam je delatan, i svoj konačni izraz kao takav, našao je u zenu odnosno čanu. Kod budističkih mislilaca, ili učitelja, kako ih na Istoku rado nazivaju, rečitost sama po sebi nikako nije cilj. Zen budisti će izbeći svaki filosofski diskurs, a ukoliko do toga i dođe, on će se uobličiti kao mondo - pitanje-i-odgovor.

Mondo uvek započinje pitanjem, i to pitanje je čisto filosofsko, iako se često služi frazama i parabolama - recimo pitanje bića i ne-bića, razuma (viđnana) i intuicije (prađne), će se postaviti kao pitanje odnosa stabla i puzavice koja se obavija oko njega, ili kao pitanje porekla Bude ili značenja Bude, itd. Međutim, uvek je reč o konačnom pitanju. Mondo se ne bavi konkretnim pitanjima, kao npr. pitanjem straha, pitanjem živ¬ljenja, pitanjem odnosa društva i pojedinca i sl. Ovakav stav je egzistencijalistički i izuzetno je pragmatičan. Ozbiljnog budistu zanima konačno a ne postupno oslobođenje i on se neće zadržavati na usputnim stanicama, pa makar žrtvovao sve one primamljive, vesele i raznobojne stvarčice koje nudi tehnologija i tehnološko (veštačko) znanje, život u veselju - budistu zanima čisto znanje, konačni uvid u stvarnost i postojanje, što za posledicu ima oslobađanje. Zauzimanje ovakvog stava podrazumeva sticanje sposobnosti da se izađe na kraj sa svakom konkretnom situacijom, zato se konkretnim situacijama budizam uopšte i ne bavi u teoriji, već isključivo u praksi, delatno.

Kako bi, pokusa radi, mogao da izgleda mondo o strahu?

Lin Či upita Hui Nenga: „Šta je strah?“
Učitelj odgovori: „Gde su ti gaće!“

Ukoliko se Lin Či prepadne i na samu pomisao da mu nema gaća, onda on nije ništa postigao, i nema ni govora o oslobođenju. Ova situacija može da se uporedi sa Izgonom iz Raja i to doslovno, sa sve drvetom „znanja“ (vidi kasnije u tekstu).

Pitanje straha, terora, uvek je lično pitanje, egzistencijalno pitanje, radi se o našem ličnom odnosu prema situaciji koja izaziva strah. Ukoliko se oslanjamo na prosto iskustvo, mi ćemo znati da treba da se klonimo takvih situacija. Za jedno takvo refleksno ponašanje, nisu neophodna nikakva verbozna objašnjenja u smislu odgovora na pitanje: Šta je strah - bežanje je u većini slučajeva zadovoljavajući odgovor.

Kaže se, recimo, da u nekom društvu vlada teror. Što se tiče samog razumevanja ove tvrdnje, već je u startu načinjena greška. Iz ovakve izjave prosto sledi da je Teror nešto nama spoljašnje, kao neki Izvor ili Uzrok straha. Međutim, strah je u nama, a uzrok tog straha je nešto sasvim drugo od onoga što može da nam se čini, npr. vlast (zasnovana na teroru). Objektivno situacija izgleda ovako: neko nas tlači, a mi se sklanjamo (u strahu od represalija). Dalje, strah od represalija je strah za sopstvenu kožu, za bližnje, za imovinu, za preživljavanje, od gubitka posla, itd. Ovo su samo neki dominantni oblici u kojima se ispoljava strah.

Gore navedene izjave ne otkrivaju zapravo ništa o strahu. One su samo opis jednog stanja, ali ne daju nikakav doprinos razrešenju te krize, jer živeti u strahu znači biti u krizi.

Strah kao izraz raspada sistema.

Ovakva definicija straha omogućava da se sagledaju uzroci te pojave i da se sa tim strahom konačno iziđe na kraj.

Mi, dakle, osećamo strah uvek kada je naš sistem ugrožen, na bilo koji način. Intenzitet straha zavisi od blizine pretnje po integritet sistema. Ukoliko je pretnja relativno udaljena, strah neće biti bog zna kako izražen i biće gotovo neprimetan, ali ipak sa dalekosežnim posledicama. Ukoliko je uzrok straha udaljen, mi ćemo se zavaravati da mu još možemo nekako izbeći, jer ćemo imati utisak da nismo neposredno izloženi, između sebe i uzroka straha postavićemo prostorno-vremenski kontinuum, kao neku tampon-zonu.

Ovo je čisto zavaravanje, mač nam se još uvek klati iznad glave i ne zna se kad će da nas mlatne.

Suočavanje sa strahom prati epitet Hrabrost. Francuska reč courage, potiče od reči koja označava srčanost, dakle hrabar je onaj koji ima srca. Srce ti snažno zalupa, ali ti ne odstupaš. Svakako, hrabrim držanjem se uopšte ne otklanja opasnost od raspada sistema, telo nam može stradati u okršaju sa jačim, sve pozicije koje zauzimamo možemo da izgubimo - jednom reči, nema nikakve garancije da ćemo sačuvati svoje posede. Pa ipak, mi se hrabro suočavamo sa pretnjom.

Sa stanovišta zdravog razuma, hrabrost je čisto ludilo. Pošto razum uvek traži garanciju (logiku), hrabro držanje otpada kao rešenje. Razuman čovek polazi od teze da treba preživeti, odnosno živeti, a to znači da treba izbegavati sve opasne situacije. Živeti razumno znači živeti u stalnom strahu. Filosofija preživeti po svaku cenu je filosofija robova, takvi će pristati na sve, nikada se neće buniti, uvek će uzmicati - čak i kada počnu da gube deo po deo (a to je zaprvo odavno počelo) sebe ili svojeg, oni će i dalje uzmicati i neće stati da pruže otpor. I samo zaustavljanje u ovom slučaju znači pružanje otpora.

Razumno držanje, dakle, nipošto ne znači i mudro držanje, tj. ispravno držanje (da i ne pominjem hrabrost).

Problem je očigledno izražen u pojmu svojine, identiteta sa objektima koje smatramo svojim, ali ovo dovodi do apsurda, jer mi stalno gubimo tu svojinu, jednu po jednu, a ipak smatramo da smo sačuvali sebe. Ovakvo upadanje u aporiju, u bespuće rđave beskonačnosti, po pravilu ostaje neprimećeno, bolje reći namerno previđeno. Jer sagledavanje ovakvog stanja bilo bi istovremeno i priznavanje neuspeha da se sačuva identitet, a ukoliko identitet nije sačuvan, to znači da sistem više ne postoji - a izraz toga je strah. Budući da čovek beži zbog straha ili od straha, ovo se ne sme dozvoliti (iz razloga etičkih - jer greh je biti kukavica). Dakle, čovek sam sebe zaslepljuje, ućutkuje, živi u neznanju od svoje volje.

Iz ovoga sledi da je pitanje znanja ključno pitanje. Onaj ko hoće da zna šta se zapravo dešava, mora da skupi hrabrost da bi to saznao. Ukoliko skupi hrabrost, on se neminovno suočava sa svojim strahom ili strahovima. Ako dotična osoba istraje u tom stajanju i to vreme iskoristi radi saznanja, uočiće da delovi sistema (ne mora uvek da bude samo telo) odleću iz njegovog vlasništa, videće da gubi kontrolu nad ovim ili onim svojim. I već je toliko izgubljeno, a subjekt i dalje stoji. Uz opažanje toga javlja se i svest da i pored svih gubitaka nešto nije, čak i ne može biti, izgub¬ljeno. Može li se to nešto nazvati suštinskim, suštinom?

Jedan mondo:
„Koja stvar je od neprocenjive vrednosti?“
„Glava mrtve mačke!“


Kada govorimo o gubitku svojine, zapravo govorimo o sistemu vrednosti. Ne može se reći da je izgubljeno nešto što nema nikakvu vrednost, već samo nešto što ima određenu vrednost i značaj za nas. Ukoliko i dalje preživljavamo i pored tolikih silnih gubitaka, očigledno je da vrednosti koje smo izgubili nisu suštinske. Osetićemo se oštećenima, povređenima, ali - i dalje živimo. Ovde naše sagledavanje zapada u veliku krizu, jer bi jedini mogući izlaz bio prevrednovanje, uspostavljanje novog sistema vrednosti, koji bi obezvredio sve naše gubitke - a to je zaista radikalan čin i nekome će u prvi mah izgledati kao potpuni poraz koji vodi u jako depresivnu smrt ili život.

Eto, stigli smo sada do krize identiteta. Ako budemo dosledni u nameri da otkrijemo i sačuvamo suštinskog sebe, moraćemo da načinimo i takav korak. Očigledno nam je da nema uzmicanja, ukoliko se zaista želi obračun sa strahom, odn. terorom.

Teškoća ove krize je u tome što se sada jasno sagledava da uzrok našeg straha uopšte nije tamo neki tlačitelj, već naš sopstveni identitet, naša predstava o sebi, koja je toliko jaka i dominantna da ne može da podnese radikalnu promenu. Postepena, razumna, promena, kada otpadaju delići, ali „suština“ i dalje ostaje „sakrivena“ ili „obučena“ - to može, ali u potpunosti skinuti sve sa sebe - e to je već neprihvatljivo. Dakle, polako postaje jasno da smo sami sebi tlačitelji.

I - sada uočavamo da teren, koji je do sada bio filosofski polako postaje religijski. Zar ne bi Adam i Eva ostali u Raju da nije bilo onog smokvinog lista. Toliko im je bilo teško da ga se odreknu. Ispao je Bog nerazuman što ih je zbog te sitnice najurio. A i oni su ispali nerazumni, jer im je bilo draže da pate, da žive u znoju lica svog, možda u znoju izazvanom strahom, nego da i dalje žive u srećnoj zajednici sa Bogom. (Parafraziraću Hrista: Bićete sa mnom - bez ičega na sebi - ili - Ostavi sve i pođi sa mnom.)

Nas ovde zanima mehanizam ovakve psihologije „vrednovanja“, egzistencijalnog vrednovanja. Kakvu to egzistenciju mi želimo, odnosno živimo?

Šta je to što je zaista vredno, i bez čega se ne može, a šta je to što možemo da izgubimo, a da sačuvamo sebe? Neki odgovori su već dati, nameću se sami po principu očiglednosti. Ali prihvatanje takvog „viđenja“ predstavlja objektivnu teškoću. Teško je pomiriti se sa činjenicom da te je neko opljačkao i da nikada neće doći do poravnanja, do vraćanja dugova, „stare štednje“ itd.

Pojmu „duhovnih vrednosti“ u zenu odgovara pojam „mrtva mačka“. Čuvena replika iz predstave „Putujuće pozorište Šopalović“ glasi: „Šta će nam pozorište, vidiš da nas streljaju!“ Ova situacija je potpuno adekvatna trenutnoj situaciji u Srbiji. Ali niko se nije dosetio da nas možda baš zbog toga i streljaju, jer nemamo pozorište - zato što smo divljaci. Šta će „običnom“ čoveku glava mrtve mačke? Šta će njemu duhovne vrednosti. Jedu li se one, piju li se?

Egzistencijalno pitanje: u kakvom svetu živimo? U svetu u kome nas stalno drpaju, a mi bespomoćni? To je objektivan svet, ne može se prigovoriti da je nestvaran - i te kako je stvaran. Ali to je svet terora, hoćemo li mi da živimo u takvom svetu? Uostalom, ko te pita!

Vratimo se opet zen budizmu, ne radi zena samog, već radi metoda kojim se zen budisti služe. Jedan od najvećih savremenih, ali „nemuštih“, sledbenika zena, Karlos Kastaneda, već u prvoj svojoj knjizi postavlja princip - (parafraziram): Prvi neprijatelj sa kojim se ratnik suočava je strah. Ukoliko se ustukne pred strahom, ratnik nikada neće postati čovek od znanja. (Sledeći neprijatelji su: jasnoća, moć i starost...)

Ukoliko bismo hteli da govorimo o naciji kao subjektu straha, o zastrašenoj, uplašenoj naciji, lako nam je da kao primer takve nacije odaberemo baš srpsku naciju. Zen nikada ne bi uzeo zdravo za gotovo da je nacija subjekt, budizam u principu ne prihvata postojanje nečega kao što je subjekt, to je princip anata (an-ata) ne-sopstvo, ali ako o tome treba da se govori, primeniće se analitička metoda da bi se dokazalo da subjekt zaista ne postoji, da se svaka stvar, pa prema tome i subjekt, sastoji iz delova, pa prema tome subjekt postoji samo kao takav - kao kompozit, kao predstava, odn. kao nešto nesuštastveno - Indijci, budisti uopšte, bi ovde po pravilu upotrebili izraz sunjata, praznina - vodimo računa da nipošto nije reč o nihilizmu, već o formi kao ispraznosti, nesuštastvenosti. Ako, dakle, od budista, koji ne priznaju ni sopstvo, očekujemo da progutaju ovo poturanje nacije kao subjekta - slatko bi se nasmejali.

Međutim, to što oni neće o tome da govore, ne znači da oni sa time ne mogu da izađu na kraj. Navešću ovde još jedan primer iz Kastanedinog opusa: Kada je Karlos pričao don Huanu o svom ocu, koji je mrzeo popove jer zaglupljuju narod, i tako to, don Huan mu se podrugljivo smejao govoreći: Jadni mi, zaglupeli nas popovi!

Naravno, ovo je čisti zen, odnosno stanovište zena, jer zen budista ne može da se de facto složi sa tvrdnjom da je neko drugi odgovoran za naše sopstveno stanje (neznanje).

Postoji jedna pesma (jer on je bio i pesnik) koja se pripisuje Budi. U toj pesmi Buda govori o tome kako je dosegao konačno saznanje, prozreo sve iluzije i kako zbog toga sada može slobodan da napusti ovaj svet rađanja i umiranja (Samsara). Ali, dolazi kod njega Brama i moli ga da to ne učini, nego da ostane još malo, jer ima onih kojima nedostaje samo mrvica da bi dosegli taj konačni uvid, a Buda bi mogao da im pomogne (iz ovoga se crpe ideal Bodhisatvi - Buda u odlaganju, koji se zariču da neće otići odavde dok sva živa bića ne budu oslobođena - oni su tu da nesebično pomažu u tome). Mnogi se slažu da Buda ne bi napisao ovako nešto, jer odluka da ostane je zapravo iznuđena nekakvim razlogom (izgovorom), makar on izgledao toliko plemenit - njegova odluka da ostane bila bi nedelatna, neadekvatna, ništavna. Odgovornost za lično oslobođenje je lična odgovornost i ne može se preneti na nekog drugog.

Sada je jasno, po pitanju nacije, da nacija kao takva nikako ne može da se spase, jer državom u kojoj postoji određeni oblik vlasti, pa bila to monarhija ili demokratija, uvek upravlja neko u ime drugoga - izvršena je distribucija odgovornosti, a građani, činioci nacije, nisu lično odgovorni za ono što se događa. Ovo je naročito očigledno u Srbiji, jer bi se nekakav izlaz još i mogao tražiti u pozivanju vlasti na odgovornost, a to se baš nikako ne dešava. Ova nacija ne želi da bude odgovorna, i to je to. Zašto - odgovor je više nego očigledan - pokleklo se pred strahom, a pri tom se odgovornost prebacuje na vlast. I to, čini se, kao da svima odgovara. Izuzetan primer samoobmanjivanja.

Shodno ovome, pitanje egzistencije bez straha u sebe uključuje i pitanje pripadnosti naciji - vidi se da je određivanje ličnog identiteta na način pripadanja određenoj naciji čisti ćorsokak, jer sada naše lično oslobođenje zavisi od nacionalnog oslobođenja i od definicije jedne takve slobode, a to nas stavlja u apsolutno pasivan položaj i onemogućava nam da se sami izborimo za svoju slobodu (od straha). Sledstveno tome, osoba koja svoj identitet traži upravo u pripadništvu naciji, beži od spasenja, živi u teroru i nema nade da će izmaći tom prokletstvu.

Zanimljiva je još jedna posledica ovakvog poimanja terora - sa uzrokom izvan nas samih: totalna paraliza. Naime, ako je uzrok terora država, kako pojedinac da se odbrani od toga, kada je on u poređenju sa državom tako sićušan i bespomoćan, pravni sistem ne funkcioniše, itd? Rezultat toga je apatija, letargija, učmalost, potpuni defetizam. Jednom takvom viđenju, ukoliko mu se prepustimo, zaista nedostaje ona mala pukotina kroz koju bi trebalo, kao u nekoj fantaziji, da probije zračak sunca, zračak nade. A, kako je rekao Kafka, postoji nada, ali ne za čovečanstvo.

Nacija, čovečanstvo, nema tu nikakve razlike. To su sinonimi.

Dekartu su mnogi zamerili kada je rekao da prihvata zakone, odn. sistem države u kojoj živi i da neće činiti ništa u smislu promene takvog sistema vrednosti. Na prvi pogled to zvuči kao defetizam, kao odustajanje od borbe - jak argument, ali bez ikakvog pokrića! A ko su sledbenici puta koji je propovedao Buda? - Prosjaci! Monasi, koji napuštaju svoj dotadašnji život, bez ostatka, odlaze u šumu i tamo, neometani, meditiraju. Jedini njihov kontakt sa ovim svetom je odlaženje u prošnju (prosi se hrana), ali ni ta prošnja nije sistematska - prosjak ne računa da će obavezno dobiti hranu, tj. niko nije obavezan da mu udeli milostinju. U ovome se ogleda konačni egzistencijalni rizik, jer ishrana jednog prosjaka nije sistemski rešena, ona u potpunosti zavisi od volje davaoca. Čin davanja hrane je tokom vremena postao običaj, to je istina, ali on je u suštini interruptus, odnosno tačka prekida, u kojoj se običan čovek, makar na trenutak, okreće nekim drugim vrednostima, koje nisu kupujem-prodajem, u skladu sa uspostavljenim sistemom vrednosti. Čin odlaska u prošnju daje priliku običnom čoveku da na trenutak zastane i iskorači iz matice koja ga nosi ko zna kud.

Ko, dakle, može da se odluči na to da napusti sve i da njegovo življenje od tog trenutka zavisi od dobre volje bližnjih? Malo ko. Ne javlja se tu samo strah od gubitka imovine i života, od gladi i zime, nego se javlja i strah da će morati da se veruje, odnosno da se ne brine, a to ne znači ništa drugo nego ukidanje uvreženog procesa razmišljanja, koji kao svoj predmet ima trajanje, trajanje nas: prošlost, sadašnjost, budućnost, „božansko“ predviđanje eventualnog daljeg života, manje ili više detaljno - što je izraz krajnje arogancije!

Ovo je zaista cilj svake meditacije - izlazak iz oblasti diferencijacije, razlučivanja, iz oblasti krize (jer krisein znači lučenje), prelazak iz oblasti mišljenja u oblast ne-mišljenja, tj. u oblast delanja, odlučenosti. „Zaustavljanje sveta“ (kod Kastanede), ili dhyana, meditativna udubljenost i usredsređenost, izraz koji su kineski budisti izdvojili i njime nazvali svoju sektu (na kineskom se dhyana izgovara kao chan, na japanskom zen).

Svrha ovog teksta nije da se neko ubedi da treba da ode u monahe, ukoliko želi da se oslobodi terora. Čin odlaska u šumu je čin iskoraka iz poznatog, iz sveta u kojem vlada patnja - u svet u kome čovek biva oslobođen svake patnje. To nije fizički pokret skidanja odeće sa sebe ili bacanja stvari kroz prozor, već čin poricanja bilo kakve zavisnosti od objektivnog - čin sticanja vere. Razume se, vera nije budistički pojam, ona se u budizmu nikako ne pominje, to je tipično hrišćanski pojam, ali i hrišćani odbijaju da raspravljaju o veri - ona se zadobija, ali ne putem dokaza - a to je baš tipično „zenovski“ pristup.

Zadobijanjem vere prevazilazi se svaki strah.

Slobodan Škerović:

Izvor preuzetog teksta: STRAH, DRHTANJE