ДЕВИНСКЕ ЕЛЕГИЈЕ I, II, III - РАЈНЕР МАРИЈА РИЛКЕ

Vasilije Josip Jordan

ПРВА ЕЛЕГИЈА


Ко би, да крикнем, ко би ме чуо из чeта
анђеоских? па чак и да ме ненадно
привине неки на срце: ишчилео ја бих
од његовог снажнијег бића. Јер шта је лепота
ако не сам почетак страшнога, који смо таман
још кадри да поднесемо, па му се тол'ко
дивимо само зато што с нехајним презиром неће
да нас разори. Сваки је анђео страшан.
Тако се уздржавам и гутам домамљив крик
грцања тамног. Ах, кога можемо ми
звати у помоћ? Не анђеле, не људе,
и довитљиве звери примећују већ
да нисмо поуздани нити као код куће
у тумаченом свету. Остаје нам можда
понеко дрво на обронку, да га виђамо
свакога дана; јучерашња остаје улица
и размажена верност неке навике,
којој се свиде с нама, те уз нас остаде.
0, па затим и ноћ, ноћ кад нам лице разједа
ветар пун светског пространства, - коме не остаје
она, жељена, која разочарава благо,
она што трудио очекује самотно срце.
Да ли је љубавницима лакша? Ах, они само
прикривају једно другим од себе своју судбину.
То ти још није знано? Баци из руку празнину
ка просторима које дишемо; можда ће птице
проширен ваздух приснијим летом да осете.

Да, пролећима си био потребан. Неке
звезде су веровале да их осећаш. Талас
неки се дизао к теби сред минулог, или ти се
док си крај отвореног прозора пролазио
подавала виолина. Све је то био налог.
Али да л' си га ти свладавао? Ниси ли увек
расејан био услед очекивања, као
да ти вољену све наговештава? (Где ћеш
привити њу, кад велике незнане мисли
час улазе у тебе, час излазе, и често
остају преко ноћи?) Но ако чезнеш толико,
опевај љубавнике; ни издалека још
бeсмртно није њихово чувено осећање.
Опевај оне којима безмало завидиш, оне
напуштене, у којих толико снажнију љубав
откри него у оним утољенима. Вазда
изнова почињи то величање недосежно;
помисли: јунак себе обнавља, њему је чак
и пропаст изговор само да постоји: последње
рођење његово. Али исцрпена природа враћа
у себе љубавнике, као да нема двапут
снагу да ово постигне. Да ли си довољно мислио
о Гаспари Стампи, те да нека девојка,
што вољеног не задржа, осети пред безмерним
примером ове љубави: постаћу као она?
Зар не би требало да нам плоднији постану најзад
ти најстарији болови? Није ли време да се
од вољенога с љубављу ослободимо и да га
превазиђемо трептећи: као што стрела тетиву
превазилази, да би, сва се у одскок прибравши,
постала више но што је. Јер опстанка нигде нема.

Гласови, гласови. Слушај, срце, ко што иначе
једино свеци слушаху: тако да огромни зов
од тла их диже; а они, немогућни,
и даље клечаху, не примећујући
шта се са њима збива: тако су слушали.
Не велим да можеш Божији поднети глас,
нипошто. Али слушај оно што струји,
непрекидиу вест коју тишина ствара.
То сад шумори од оних младих мртваца к теби.
Зар у црквама римским и напуљским, где год да уђе,
судбина њина није спокојно теби зборила?
Или те неки натпис узвишен пресретао
као недавно плоча у Санта Марији Формози.
Шта хоће од мене? Треба да уклоним тихо
неправде привид, који понекад мало
спутава чисти покрет њихових духова.

Доиста, чудно је више не живети на земљи,
обичаје што су тек једва изучени
не упражњавати више, ружама и другим
предметима што су препуни обећања
не придавати значај будућности људске;
оно што се било у бескрајно плашљивим рукама
не бити више, па чак и сопствено име за собом
као сломљену неку играчку оставити.
Чудно, не желети своје жеље и даље. Чудно,
гледати како слободно у простору лепрша
све што се узајамно односило. Напорно је
мртваштво, препуно надокнађивања, да би се
поступно осетило мало вечности. Али
сви живи греше у томе што превећ разликују.
Анђели (прича се) често не знају да ли ходе
међу живима или мртвацима. Бујица вечна
у оба подручја све узрасте захвата собом
непрестано, и све заглушује у оба.

Најзад им нисмо више потребни, рано уминулим,
они се свега земаљског лако одвикавају
ко деца што се благо од мајчиних одбију груди.
Ал' ми, ми којима су потребне тајне
тако велике, ми, којима често из туге
напредак блажен процвета -: да ли бисмо без њих
могли постојати ми? Зар је узалуд оно
предање по ком, док су оплакивали Лина,
прва се музика усуди да укоченост прожме;
па тек у заплашеном простору, из ког један
безмало божански младић изненада заувек
изиђе, поче празнина да бруји трептајем оним
који нас сада захвата, носи и теши и помаже.

Alexey Terenin

ДРУГА ЕЛЕГИЈА


Сваки је анђео страшан. Па ипак, јао мени,
ја вас опевам, готово смртоносне
птице душе, а свестан сам шта сте ви.
Где су Тобијини дани, кад је један
од најблиставијих стајао крај једноставног прага,
за пут малчице преодевен, и већ нимало страшан
(младић младићу, како је радознало вирио напоље).
Кад би сад арханђео, опасни, иза звезда
искорачио само, за корак се спустио само:
узбујалим би нас замахом
убило срце сопствено. Ко сте ви?

Рани срећници, ви миљенчади стварања,
висијски венци, јутарњи румени гребени
свег зачињања, - полени цветног божанства,
зглобови светла, ходници, стубишта, престоља,
простори суштог бића, штитови од милине,
врева олујно усхићеног осећања,
и наједном, свако засебице, огледала:
која своју лепоту, из њих иструјалу,
црпу да поново уђе у лице сопствено.
Јер ми, кад осећамо, чилимо; ах, док дишемо
губимо себе; од жарења до жарења
слабији мирис је наш. Додуше, неко нам каже:
да, ти ми прелазиш у крв, ова соба, пролеће -
све се то тобом пуни... Шта вреди, он нас задржати
не може: нестајемо у њему и око њега.
А ко ће спречити одлазак оних који су лепи?
Непрестано из њиног лица израња проблесак,
па некуд оде. Ко роса с траве јутарње
диже се наше са нас, ко јара
с врелога јела. Куда, осмејче? 0, поглед
који се диже: нов и топао талас срца,
све даљи -; авај мени: та ми смо то.
Да л' светски простор, у који се растварамо,
укусом сећа на нас? Да ли анђели
збиља у себе примају само сопственост своју,
из њих истеклу, или понекад, као по грешци,
има у томе и малчице нашег бића?
Да ли смо проплетени у црте њихових лица
макар толико колико нејасна слутња
у лица трудних жена? Они то не примећују
сред вихора свога повратка к себи - а и како би?
Љубавници би могли, када би само знали,
чудесно да зборе кроз ваздух ноћни. Јер изгледа
да нас прикрива све. Гледај, дрвеће јесте;
куће у којима живимо - још стоје. Само ми
струјимо мимо свега ко ваздушаста трампа.
И све нас сложно прећуткује, упола као
срамоту можда, упола ко неизрециву наду.
Љубавници, ја вас, утољене једно другим,
питам о нама. Ви се обујимате. Да ли
имате какве доказе? Видите, мени се деси
да моје шаке осете једна другу
или се моје истрто лице у њима
штеди. И то ми помало осећања
прибавља. Но ко би смео да стога већ и буде?

Ал' ви, ви који у усхићењу другога
бујате, све док вас скољен не почне
молити: немој више -; ви што под шакама
богатији себи бивате као јесен
када прероди грожђе; ви што се понекад
расплињујете само зато што једно од вас
превагне сасвим: вас питам о нама. Знам,
ви се толико блажено додирујете зато
што миловање задржава, и што оно
место не ишчезава које ви, нежни,
прекривате; зато што под тим осећате
трајање чисто. Па зато готово себи
обећавате вечност од загрљаја. Но ипак,
кад прегорите првих погледа страх,
и чежњу на прозору, и прву шетњу заједно,
један једини пут кроз башту: љубавници,
да л' то још јесте? Кад једно друго устима
принесете и почнете пити -: пиће уз пиће:
о, како онај ко пије чудно тад измиче чину.
Нисте ли се чудили обазривим кретњама људским
на атичким стелама? Зар љубав и растанак
нису толико лако полагани на рамена
као да су од неке грађе различите
неголи код нас? Спомените се руку
како почивају ништа не притискујући,
мада су торза препуна снаге. Они су,
обуздавајућ себе, знали: дотле смо ми,
ово је наше: да тако се дотичемо; јаче
богови о нас се опиру. Ал' то је дело богова.

Камо да и ми нађемо чисту и уздржану
узану људску област, пругу земље плодне
између реке и стења. Јер још нас сопствено срце
превазилази као што је и њих. А ми
не можемо више да свраћамо поглед ка њему
у сликама које га блаже, ни у божанским телима,
где оно, увеличано, спутава себе у меру.

Katarina Zarić

ТРЕЋА ЕЛЕГИЈА


Једно је своју вољену опевати. А сасвим друго,
авај, оног скривеног речнога бога крви,
пуног кривице. Младић, кога његова девојка
препознаје издалека, ни сам нимало не зна
о том свом господару сладострашћа, који је често
из њега, самотника, пре но што би га девојка
блажила, често пак као да ње и нема,
док се низ њега цедила неразазнајност, дизао
божанску главу, зовући ноћ на бескрајиу буну.
0, тај Нептун у крви, о, његов трозубац страшан.
0, тамии ветар његових груди из завојите
шкољке. 0, почуј како се у дупљу клобучи ноћ.
Звезде, зар не потиче од вас љубавникова
страст према лицу његове драге? Зар присно сагледање
њенога чистог лица од чистог звежђа не стиче?
Ти му ниси, авај, ни мајка му није његова
лукове веђа тако у очекивање напела.
Није се уза те, девојко што га осећаш, није се
уза те његова усна у плоднији израз повила.
Мислиш ли доиста да га лагана појава твоја
толико потресе, ти што ходиш ко ветар јутарњи?
Додуше, срце си му престрашила; али се старији
страхови сручише у њ при додиру што га узљуља.
Зови га... нећеш га сасвим из његове тамне опходње
позвати. Он то, додуше, жели; извире; са олакшањем
притајеном се твоме срцу он привикава,
прихвата то, и себе почиње. Али зар је
икада себе започео?
Мајко, ти га начини малим, ти га поче,
теби он беше нов, ти према очима новим
свијаше пријазан свет, бранећи туђем приступ.
Где су, ах, године оне кад си му једноставно
витком приликом својом скривала узбуркан хаос?
Заклањала си тако штошта од њега; ноћну
неизвесност си собе чинила безазленом,
из свога си срца, препуног уточишта,
уносила људскији простор у ноћни простор њен.
Ниси у тмину, не, у своје си ближе биће
стављала светиљку, која ко да од пријатељства
сачињена је била. Ниједно пуцкетање
да га с осмехом ниси објаснила, као да си
одавно знала кад се патос понаша тако...
А он је слушао, он се толио. Шта си све била
кадра да устајањем постигнеш нежним; висока,
у огртачу, судбина његова иза ормана
ступаше, а у боре завесе, одвећ нестална,
немирна се будућност његова утискиваше.
И он сам, како је олакшан лежао, испод
успављивих капака твога лаког уобличења
точећи сласт у кушано предснивање -:
изгледао је чуван... Али унутра:
ко је у њему унутра спречавао плиме порекла?
Ах, ту уснули није за обазривост знао;
заспао, ал' у сновима, али у грозницама:
како се у то све упуштао. Он, тај новак,
бојажљиви, како је био спутан, како је бујним
рашљикама збивања унутарњег био већ
уплетен у шаре, у давилачко прорашће,
у облике што су зверски хрлили. Како се он
подавао -. Волео је. Нутреност свога бића
волео, своју дивљину, прашуму ту у себи,
на чијој је немој стропоштаности
стајало његово срце, светлозелено. Волео.
Напуштао је то, из корења је сопственог
у исполинско исходио прапорекло
где његово мало рођење већ преживљено беше.
Силазио је волећи у старију крв, у амбисе,
где је лежала стравичност, још и сад пресићена
очевима. И сваки ужас је њега знао,
намигивао њему, ко6 да је посвећен. Да,
гроза се осмехивала... Ти си се
ретко толико нежно осмехивала, мајко.
Како да он то не воли, кад му се осмехивало.
Волео је он то пре тебе, јер, док си њега
носила још, то беше у води растворено
која лаганост даје оном што проклијава.
Видиш, ми не волимо, као цвеће, из једне
једине године; нама, онда кад волимо, хрли
непамћен сок у наручје. Девојко, ово:
што смо у себи волели, не једно, не нешто будуће,
већ оно што безбројно кључа; не једно једино дете,
него очеве, који у нашем почивају дну
ко планинске громаде; него некадашњих мајки
суво корито речно -; него цели
нечујни предео испод облачне или чисте
коби - : то је теби, девојко, претходило.

А ти сама, шта знаш ти -, ти си мамила
прошлост да у драгоме ускрсне. Каква су све
тегобно навирала осећања из бића
уминулих. Какве те жене нису ту све мрзеле.
Какве си мрачне мушкарце пренула то
у жилама младићевим? Покојна
деца су к теби хтела... 0, тихо, тихо,
делај њему за љубав и поуздано пред њим, -
доведи га близу врта, подари му оно
што у ноћима претеже...
Уздржи га...

РАЈНЕР МАРИЈА РИЛКЕ

ДЕВИНСКЕ ЕЛЕГИЈЕ

Превео: Бранимир Живојиновић